Asertivnost

Asertivnost znači potvrđivanje sebe pred drugim ljudima.

Obuhvata izražavanje ili iskazivanje sebe na način koji podrazumeva zauzimanje za svoja lična prava i izražavanje svojih misli, osećanja i uverenja na direktan, iskren i odgovarajući način, istovremeno vodeći računa i ne ugrožavajući lična prava druge osobe.

Kada se ponašamo asertivno, služimo se dvema vrstama uvažavanja: uvažavamo sebe, u vidu izražavanja svojih potreba i želja i zauzimanja za svoja prava, uz istovremeno uvažavanje potreba, želja i prava druge osobe.
Suprotnosti asertivnom ponašanju su pasivno i agresivno ponašanje. Mnogi ljudi, iz ličnih problema, stida, krivice ili doživljaja “niže” ili “više” vrednosti, nisu spremni da se odlučno zauzmu za sebe. Umesto asertivnog ponašanja, pojedinci ostaju pasivni, a neki se ponašaju agresivno. Do oba stila reagovanja (pasivnog ili agresivnog) dolazi u situacijama u kojima osoba doživljava konflikt s drugima, kada treba nešto da traži, nekog da odbije, ukratko, kada treba da se zauzme za sebe.

U skladu s tim, asertivno ponašanje je ponašanje koje odražava samopoštovanje. Asertivnost kao stil ponašanja, primećujemo kod osoba koje znaju šta žele, svesne su svojih prava i ne ustručavaju se da ih ispolje.
Asertivnost u ponašanju se ne očituje samo kroz verbalne, već i kroz neverbalne poruke. Neverbalni činioci ponašanja su u skladu s verbalnim porukama koje se izgovaraju, potkrepljujući, naglašavajući i dajući snagu onome što se tog trenutka izgovara. Jačina glasa je odgovarajuća situaciji, kontakt očima je čvrst, ali ne prelazi u piljenje u sagovornika, telesni stav i gestikulacija pokazuju snagu i sigurnost, ali ne superiornost, govor je  jasan, izražajan i naglašava reči koje su ključne za poruku koja se saopštava.

Najčešći razlog iz kojeg ljudi ne praktikuju asertivnost kao tehniku je strah, anksioznost, ideja da neće dobiti to što veruju da im pripada ili da će ih drugi odbaciti. U skladu sa sklopom ličnosti, karakterom i navikama, umesto da pokažu asertivnost, neki će agresivno napadati, vikati i svađati se, dok će se drugi povlačiti, plašeći se svakog konflikta.

Asertivnost i asertivno ponašanje imaju mnoge prednosti u odnosu na pasivno ili agresivno reagovanje.

Prvenstveno, asertivnost znači da uvažavam sebe i svoje želje, ali jednako uvažavam i drugog i njegove želje. Na asertivnost, pored zauzimanja za sebe, možemo gledati i kao na ispoljavanje poštovanja. Ukoliko nemamo posla sa siledžijama, ljudi će našu asertivnost uglavnom tumačiti dobronamerno i kao poziv za rešavanje konfliktne situacije.

Asertivnost rezultira samoprihvatanjem i povećanim samopouzdanjem, što dovodi do sve manjeg oslanjanja na mišljenje drugih i sve veće vere u sebe. Uostalom, pravo na asertivno reagovanje ima svako. Ukoliko se motivišemo da ta prava proučimo i provežbamo, od njih ćemo imati koristi kako mi , tako i naša okolina.

Asertivnost, nadalje, ukazuje na mogućnost kontrole svog ponašanja, odnosno, na odsustvo impulsivnog reagovanja. Kada smo asertivni, odmereni smo. Kada smo agresivni, često “pucamo od besa” i nesposobni smo da mislimo hladne glave. U O.L.I. psihodinamskom life coachingu, sposobnost za razumno promišljanje, čak i onda kada smo obuzeti jakim emocijama, zove se sposobnost za neutralizaciju. Asertivnost, dakle, podrazumeva neutralizaciju, jednu od osnovnih emocionalnih kompetencija. Agresivnost ukazuje na odsustvo (ili barem privremeno odsustvo te sposobnosti), dok pasivnost takođe ukazuje na nedovoljno funkcionisanje neutralizacije. Razlika je u tome što agresivna osoba neće biti u stanju da neutrališe bes, dok pasivna osoba neće moći da neutrališe stid ili anksioznost povodom mogućih posledica. Kada vladamo sobom i našim emocijama (a ne one nama) jačamo osećaj samopouzdanja, vere u sebe i, posledično, bivamo zadovoljni sobom.

Asertivnost, takođe, utiče na to da imamo s drugima bolje odnose. Dok pasivna osoba neće ni izraziti svoje želje, agresivna će ih nasilno nametati. Asertivna osoba će pokazati uvažavanje drugog, izneti svoje mišljenje i ponuditi kompromis. Većina ljudi voli da razgovara (čak i u konfliktnim situacijama) sa osobama koje su asertivne. Njihova asertivnost omogućava sagovorniku da zna “na čemu je”, da veruje da je do kompromisa moguće doći i da se tokom razgovora sa asertivnom osobom oseća uvaženo.

Asertivnost, jednako kao i pasivno i agresivno ponašanje, se uči. Stoga, zaključujemo, da je podložna vežbanju i modifikacijama. Trening asertivnosti je ljudima na našim prostorima sve zanimljiviji i po završetku treninga, uglavnom, osećaju zadovoljstvo i povećanu spremnost da se nose s konfliktnim životnim situacijama. Trening se sve česće sprovodi grupno, mada je često bolje sprovoditi ga s pojedincem. Prednost individualnog nad grupnim radom, ogleda se u tome što  s pojedincem life coach ima više vremena da stekne bolje uvide u lične probleme osobe koja se, iz nekog, možda nedovoljno osvešćenog razloga, ponaša neasertivno. Takođe, postoji bar pet tipova asertivnog ponašanja. Valjalo bi da ih sve naučimo i provežbamo. Međutim, neće svaka asertivnost svakom pojedincu predstavljati problem iste razmere. Stoga bi valjalo da procenimo koji tip neasertivnosti najviše muči datog klijenta.

Lang i Jakubovski asertivnost dele na sledeći način:

1. osnovna asertivnost: “zauzimam se za svoja prava, uverenja, osećanja i mišljenja”.  Uključuje i ispoljavanje osećanja i zahvalnosti prema drugima.

2. empatijska asertivnost: “pokazujem osećanja prema drugome i uvažavam situaciju”. Drugoj osobi pokazujem da je razumem i s njom saosećam, ipak bivam spreman da izrazim svoje mišljenje i tražim ono na šta verujem da imam prava.

3. eskalirajuća asertivnost: u situaciji koja je nepovoljna, u kojoj mi se neko nameće, postepeno pojačavam svoju asertivnost i odlučnost. Odlučan sam do nepokolebljivosti, mada ne i agresivan.

Izgleda mi da ova vrsta asertivnosti najvećem broju ljudi deluje agresivno. One osobe koje se plaše konflikata, ovakvu asertivnost zaista doživljavaju kao “pokazivanje zuba”. Međutim, eskalirajuća asertivnost je i dalje asertivnost, i to iz sledećeg razloga: koristimo je isključivo u situacijama kada neko nešto od nas zahteva, a mi svakako to ne moramo učiniti. Kako da izađemo na kraj s napadnom osobom, koja neće da odustane od svojih zahteva? Ukoliko se povučemo, verovatno ćemo se osetiti poniženo ili izmaltretirano. Ukoliko, s druge strane, započnemo svađu, bes će u nama narastati i nećemo biti zadovoljni. Eskalirajuća asertivnost zaobilazi ove krajnosti jasnim i nepokolebljivim zauzimanjem za sebe. Na primer: desiće vam se da neko navaljuje da… izađete s njim, popijete piće, uradite posao za njega/nju, sedi s vama u društvu dok želite da vodite intiman razgovor s kolegom i sl. Ukoliko odbijanje ne urodi plodom, sledeći korak je odlučnije odbijanje. Ukoliko, pak, ni odlučno odbijanje ne urodi plodom, eskalirajuća asertivnost podrazumeva da napadnoj osobi kažete nešto u stilu: “treći i poslednji put te odbijam, ne želim to sada da radim. Molim te, ostavi me na miru”.

Razmislite, ukoliko ste u kontaktu sa osobom koja se ponaša nasilno, jedino što vam preostaje da i vi podignete ton. Vi ne napadate, već se zauzimate za sebe. Zauzimanje za sebe je sržna karakteristika asertivnog ponašanja.

4. konfrontativna asertivnost: koristi se kada druga osoba radi suprotno onome što govori. Često je koristimo u poslovnim situacijama, mada neretko i u ličnim. Kada neko jedno priča, a drugo radi, najkorisnije za obe strane je da ga s tim i suočite. Konfrontativna asertivnost uključuje objektivno opisivanje razlike između onoga što je neko kazao i uradio. U skladu sa asertivnim ponašanjem, osobu ćemo konfrontirati tek kada saslušamo njene razloge. Nadalje, budući da asertivnost znači rešavanje konflikata, nakon konfrontacije obično usledi razgovor o tome šta se desilo i dogovor za budućnost.

5. Na kraju, asertivnost u svakodnevnom životu možemo praktikovati u formi “Ja rečenica”. Nećemo uvek biti u prilici da se konfrontiramo, niti ćemo stalno sretati ljude koji će navaljivati. Ipak, u svakodnevnom govoru možemo naučiti da se koristimo onim što se danas naziva principom nenasilne komunikacije. Asertivnost u formi “JA rečenica”, odnosi se na izražavanje vlastitih osećanja, mišljenja i ideja. S drugom osobom na taj način delimo kako mi na određenu situaciju gledamo i ostavljamo joj prostor da se s tim složi ili ne, da izloži svoje viđenje situacije. “JA govor” je izražavanje naše ličnosti. “JA govor” je vrsta asertivnosti, ali i oblik deljenja, zbližavanja s drugima. Ljudi su često skloni “TI govoru” – “ti to radiš tako i tako, uvek mi to tražiš, nikad ne uradiš ono što te molim…”. “TI govor” često rezultuje svađom, konfliktom i pojačanim nerazumevanjem. “JA govor”, s druge strane, pokazuje sagovorniku kako se mi osećamo i šta mislimo, na blag, nenasilan način. Kroz “JA govor” mi delimo sebe s drugim. U tom slučaju, šanse za razumevanje, konstruktivan razgovor i kompromis rastu, a sagovornici ostaju mirni, ukazujući poštovanje jedni drugima, spremni da saosećaju, dele i dogovore se.

Piše: Aleksandar Pejčić