Društvena povezanost i pozitivna psihologija

Razmislimo na trenutak o različitim naučnim granama (istorija, antropologija, sociologija…) koje proučavaju ko smo mi danas i do kog stepena razvoja smo došli, misleći na ljudsku cvilizaciju. Ono što je prilično upečatljivo je da je glavna karakteristika celog našeg razvoja, možemo da kažemo definišuća, naša društvena priroda, naše udruživanje radi napretka.

Koje bi bile glavne karakteristike naše vrste koje idu u prilog tezi da smo skloni povezivanju i to utiče na naš nivo sreće?

• Sklonost ka negovanju – osnovna činjenica koja na ovo ukazuje je ta da čovek ima izuzetno ranjivo mladunče o kome od samoga rođenja mora da brine. Ono je nesposobno da se kreće, jede i pije bez majčine pomoći. Produžetak vrste zavisi od sposobnosti negovatelja da protumači signale i njegove spremnosti da na njih odgovori. Ovo se kasnije prenosi na našu želju da pomognemo onome za koga osetimo da mu je potrebno. Ovo nas razlikuje od drugih sisara i deo je našeg DNK.

• Sklonost ka jednakosti – iako ovo, naročito u današnjim ekonomskim uslovima, može zazvučati naivno, istraživanja koja su se bavila načinom života i raspodelom resursa u preindustrijskim društvima (Christopher Bomb, 1993) pokazala su da je, u najvećem procentu, rasprostranjen osećaj ravnopravnosti. Ovo se prenosi i na našu želju da imamo prijatelje sa kojima težimo da ostvarimo jednak odnos, da smo iste vrednosti u tom odnosu.

• Sklonost ka pomirenju – na primerima primata ustanovljeno je da, nakon konflikta, jedinke, umesto da se udalje i odu svako na svoju stranu, teže ka tome da se približe i pomire. Kod ljudi, pošto su i oni primati, ovo možemo i jasnije razumeti – dileme i osećaj nelagode koji uvek postoji nakon konflikta vode nas ka pomirenju, jer prirodno nismo skloni raskidanju društvenih veza i udaljavanju od drugih, već upravo suprotno.

• Skonost ka imitiranju – ponovo ta prirodna sklonost ka oponašanju postupaka drugih pripadnika naše vrste, bilo to zevanje, smejanje, češanje. Želja za koordinisanjem sa okolinom je toliko utemeljena u svakodnevni život da je gotovo neprimetna. Sinhronizovanje majke sa bebom, zajednički lov i slične aktivnosti pripadaju onima koje su od davnih vremena iziskivale usklađenost sa drugima.

• Sklonost ka monogamiji – Iako se ovo sve ćešče dovodi u pitanje u modernom društvu, za razliku od primata, mi težimo uparivanju. Očevi znaju koje je njihovo dete, žele da u paru sa majkom brinu o njemu, pokušavaju da održe taj odnos… Svuda ljudi pokušavaju da ulaze u partnerske odnose, žele da funkcionišu na taj način i to nas definitivno svrstava u ultra socijalnu vrstu.

Ovih pet karakteristika koje ukazuju na predodređenost ka povezivanju, formirane su tokom vremena da bi služile jednom cilju: preživljavanju vrste. Takođe, ova evolutivna perspektiva nam ukazuje da dobrobiti povezivanja nisu samo pitanje ljubaznosti ili kulturoloških normi, dobar deo toga je već u našim genima.

Društvena povezanost – dobri međuljudski odnosi

U nedavnim pozitivnopsihološkim istraživanjima, dobri međuljudski odnosi su opisani deo „zlatnog trougla“ koji predstavlja put do sreće. Pored njih tu se nalazi i finansijska situacija (novac je bitan kao baza. Neophodan je do određenog obima jer je bez njega nemoguće živeti, i zbog toga što nam omogućava životnu sigurnost. Novac sam po sebi nikada ne garantuje sreću, ali predstavlja moćnu iluziju o tome da je njime moguće kupiti sreću. Upravo je ta iluzija razlog iz kojeg su protraćeni brojni životi u jurnjavi za novcem.) i posedovanje životnog cilja (životni cilj daje našem životu smisao. Usko je povezan kako s mentalizacijom, tako i sa osnovom naše emocionalne stabilnosti, voljom za životom i inicijativom koja je kreativni potencijal da ostvarujemo nama bitne zadatke – da se samoizražavamo. Odsustvo životnog cilja je najuže vezano za porast depresivnosti. Mnogi terapeuti, od Junga do Jaloma, izveštavaju o ogromnom broju ljudi koji na terapiju dođu zbog odsustva ciljeva i smisla.).

Pomenuta studija je objavljena u Australiji. Robert Kamins, jedan od autora studije, ističe da su odnosi koje imamo s drugim ljudima od presudnog značaja: “I osobe s niskim primanjima mogu da ostvare zadovoljavajući nivo sreće ukoliko su razvili pozitivne društvene kontakte i ako imaju neki cilj u životu”.

Ti odnosi, veoma je važno istaći, ne moraju da budu romantične prirode. U zapadnoj kulturi veoma je često iracionalno uverenje da moramo biti mizerni ukoliko nemamo partnera – voljenu osobu romantičnog tipa. Mnoge depresivne epizode su proistekle iz ovakvog iracionalnog verovanja. Albert Elis, tvorac REBTa ističe da je radio s brojnim osobama depresivnog raspoloženja koje su imale iracionalne ideje o tome da moraju biti voljene, imati bračnog druga ili partnera koji ih obožava i kojeg obožavaju i da bez toga ne mogu biti srećne.

Odnosi ne moraju biti romantični, ali dobre međuljudske veze moraju da obezbede podršku i intimnost. To su dva ključna faktora koja utiču na našu dobrobit i povećanje životnog zadovoljstva.

1.  Podrška se odnosi na to da imamo ljude od poverenja koji zaista veruju u nas, koji s nama saosećaju i koji na autentičan način mogu da nas podrže u nama teškim ili važnim životnim situacijama, kao i kada god imamo nekakve sumnje ili nedoumice.
2.  Intimnost se odnosi na dovoljnu bliskost baziranu na poverenju da možemo slobodno, bez straha od osude, odbacivanja ili gubitka kontrole da izrazimo svoje najintimnije misli i da se pokažemo ranjivima, pogrešivima, nesavršenima – onakvim kakvi u suštini i jesmo.

Ovakvo bazično poverenje u dobronamernost drugih osnovna je vrednost konstantnosti objekta. Bez poverenja nema konstantosti – emotivne stabilnosti – koja nam omogućava dobre međuljudske odnose.

Šta podrazumevaju dobri međuljudski odnosi?

1. zainteresovanost za druge i želju da ih razumemo

2. sposobnost saosećanja s tuđim problemima i patnjama

3. otvorenost za deljenje sopstvenih mana i nesavršenosti

4. spremnost da zatražimo pomoć i podršku

5. dobro postavljene granice koje nam omogućavaju i da odbijemo, ne slažemo se i ne prihvatamo ono što drugi od nas očekuju. Granice su bitan čuvar naše individualnosti.

6. Zahvalnost na kontaktima koje smo ostvarili je od suštinskog značaja za stvaranje i održavanje dobrih veza s drugima.

7. Poverenje u ljude je verovatno i najvažnija odrednica dobrih odnosa. Ako im ne verujemo, nećemo moći da ispunimo prethodne preduslove.

Dobri međuljudski odnosi, najzad, uključuju izvesnu meru racionalnog optimizma. Ideju da će nam veze s drugima prijati, da ćemo iz njih učiti, da ćemo jedni drugima pomagati i, mada odnosi nisu uvek laki i prijatni, optimističan stav podrazumeva verovanje da ćemo i iz neprijatnosti učiti, postajati jači, bolje razumeti i sebe i druge i stoga postajati sposobniji da u budućnosti stvaramo i održavamo dobre odnose s drugim ljudima. O vezi između racionalnog optimizma i konstantosti obekta smo već govorili. Svako dobro iskustvo povećava optimizam. Ona najranija ga grade. Međutim, i kada nije razvojno uspostavljen u ranim danima, naknadna pozitivna iskustva to mogu da preokrenu. Ono što je krucijalno je da se optimizam gradi u dobrim odnosima da bi potom omogućavao naredne dobre odnose. Na taj način dolazimo do „pozitivne spirale“ koju sami možemo pokrenuti i u odraslom dobu.