Izvinjenje i pomirenje

Iz perspektive primenjene pozitivne psihologije efikasno izvinjenje je ključno za pomirenje i istraživači u ovoj oblasti daju smernice kako da dođemo do pomirenja.

Izvinjenje je najuobičajeniji način da se pomirimo s nekim nakon konflikta. Ipak, istraživači su godinama propuštali da ispitaju značaj izvinjenja.

Poslednjih godina su počela da se sprovode istraživanja na ovu temu, od kojih je najznačajnije istraživanje Dr Arona Lazara iz 2004. godine. U svojoj knjizi „O izvinjenju“ on razmatra razloge iz kojih je izvinjenje korisno i zašto su pojedine vrste izvinjenja efikasnije od drugih.

Pomirenje kroz izvinjenje

Lazar iznosi da postoje četiri bitna dela efikasnog izvinjenja, mada ne mora svako izvinjenje da uključi sva četiri dela. Ti delovi su:

Priznavanje povrede ili uvrede – priznanje da smo nekom naneli nekakvu štetu
Objašnjenje
Izraz žaljenja, kajanja ili poniznosti
Popravljanje štete

Od svih ovih delova, onaj u kojem ljudi prave najviše promašaja je prvi. Priznanje mora biti nedvosmisleno jasno – mora se precizno napraviti razlika između onog ko je štetu počinio i onog kom je počinjena, da bi zatim osoba koja je počinila štetu to jasno i u potpunosti priznala, bez ostalih poništavajućih ponašanja i izjava.

Ljudi koji nejasno počinju svoja izvinjenja mogu samo još više povrediti, naljutiti ili iznervirati osobu kojoj se izvinjavaju. U najboljem slučaju takvo izvinjenje neće biti prihvaćeno. Nejasne fraze koje iritiraju su one poput „Žao mi je zbog svega što sam uradio“ ili fraze koje izbegavaju preuzimanje odgovornosti poput „Šteta je počinjena, desile su se greške“, ili kondicionalno izvinjavanje „Ako sam napravio/la neku grešku….“ ili izvinjenja koja dovode u pitanje da li je osoba uopšte napravila grešku – čime umanjuju osećaj povrede ili uvrede koju su naneli – „Ako te je to povredilo…“, kao i jednostavno izjavljivanje nejasne rečenice „Žao mi je“ bez daljeg objašnjavanja.

Sledeći korak efikasnog izvinjenja je objašnjenje. Objašnjenje uključuje izjave da greška niti je bila namerna, niti lična i da se neće ponoviti. Ako objašnjenje nije autentično ili potpuno, „izvinjenje“ ponovo može probuditi negativna osećanja kod osobe kojoj ga upućujemo. Loša objašnjenja su ona poput „Samo sam pukao/la“; „Nešto me je obuzelo“; „Nisam razmišljao/la“. Dostojanstvena objašnjenja koja zaista najčešće i dovode do prihvatanja izvinjenja su ona poput „Nema opravdanja za to što sam učinio/la“.

Izrazi žaljenja, kajanja i izvesne poniznosti su sledeći elementi dobrog izvinjenja. Ove emocije i stavovi ukazuju da osoba koja je nekog povredila razume kako se ta druga strana oseća i prepoznaje njenu povređenost/uvređenost ili patnju. Takođe ukazuju da osoba koja se izvinjava nema nameru da ponovi delo koje je drugu osobu povredilo.

Najzad, popravljanje štete je vrsta kompenzacije za nanesen bol ili nepravdu. Popravljanje štete može biti u vidu poklona, novčane pomoći, posvećenosti da se promenimo ili prihvatanje nekakve kazne za povredu koju smo drugom naneli.

Lekovitost izvinjenja

Pravo i prihvaćeno izvinjenje je lekovito i utiče na popravljanje određenih psiholoških potreba kod osobe koja je pretrpela povredu ili uvredu.

Prvi i najčešće lekoviti faktor je popravljanje dostojanstva – koji je ključan onda kada nekog uvredimo.

Naredni lekoviti faktor je potvrda da obe strane dele iste vrednosti i slažu se da je pogrešno činiti štetu.

Sledeći lekoviti faktor je potvrda da „žrtva“ nije bila odgovorna za štetu koja joj je počinjena.

Dalji faktori se odnose na to da je povređena osoba sigurna da se povrede više neće dešavati,

kao i na reparativnu pravdu koja se dešava kada onaj koji je počinio nedelo ipak snosi nekakve posledice – za nešto bude uskraćen, kažnjen.

Naredni faktor je sama reparacija – popravljanje štete – kada žrtva dobije nekakvu kompenzaciju za nanetu štetu.

I poslednji je dijalog između „žrtve“ i počinitelja povrede u kojem pričaju o svojim osećanjima i prorađuju ih.

Izuzeci od pravila

Ponekada je korisno da oprostimo i bez izvinjenja. Jedan takav slučaj je kada je počinitelj nepravde preminuo. Oproštaj tada nama pomaže da nastavimo sa životom. Takođe, ako je neko ko nam je naneo štetu, osoba bez trunke kajanja i žaljenja – svejedno je dobro za nas da joj oprostimo. Naravno, ne da se s njom i pomirimo.

Opraštanje je lekovito za nas. Neposobnost da oprostimo znači ujedno i nesposobnost da prevaziđemo povredu i ostavlja nas dugo s negativnim emocijama, pojačava mržnju i ozloeđenost, stvara veliki stres i utiče negativno na naše opšte psihofizičko stanje.

Aleksandar Pejčić

The Science of Happiness