Ljubaznost i pozitivna psihologija
Ljubaznost i pozitivna psihologija čine neraskidivu vezu. Ljubaznost je, kao tema, nešto što se uči i provežbava, deo svakog kursa u oblasti pozitivne psihologije. Ljubaznost nas nedvosmisleno čini srećnijima, utiče na naše psihofizičko blagostanje i podržava naše samopoštovanje.
U eri „asertivne komunikacije“ i propagiranja zauzimanja za sebe i postavljanja granica, ljubaznost, međutim, ponekad poprima negativne odrednice. Pojedina istraživanja su čak iznela rezultate da je ljubaznost loša po ljude, da govori o njihovoj slabosti i nesposobnosti da se odupru, o njihovom mazohizmu. Međutim, ovde se očigledno radi o terminološkoj nejasnoći. Prisilna ljubaznost govori o tome da iz straha moramo da se povinujemo autoritetu i da ne smemo da se zauzmemo za sebe. To, dakle, nije ljubaznost, već strah. I ako mnogo dugo traje, može da poprimi karakteristike mazohističnog ponašanja.
Prava ljubaznost, koja je dobra za mentalno zdravlje i predstavlja jedan od glavnih pojmova u okviru pozitivne psihologije, predstavlja uvek slobodno ponašanje – izraz ljubavi prema drugima, altruizma, želje da budemo fini, topli, saosećajni, brižni. Ona nikad nije motivisana strahom ili nekim psihološkim problemom, već je ujedno i jedan od uzroka mentalnog zdravlja i jedna od posledica i faktora koji ga održavaju.
Istraživanja o ljubaznosti u okviru pozitivne i evolucione psihologije
Pored toga što su efekti ljubaznosti prema drugima nešto što osećamo na nivou dobrog raspoloženja, istraživanja potvrđuju da ljubaznost smanjuje rizike od depresije, anksioznosti i srčanih oboljenja, kao i da pojačava imunitet organizma.
Evolucija se pobrinula da na nivou naše fiziologije obezbedi nagradu koja pospešuje ljubaznost. Zapravo, istraživanja su pokazala da je proizvodnja dopamina – hormona koji se pojačano luči kada smo zaljubljeni, povećana kod ljudi koji su ljubazni. Ljubaznost takođe utiče na pojačanu proizvodnju serotonina, hormona sreće. Serotonin nas umiruje, jedan je od osnovnih hormona čije lučenje suzbija osećanja depresivnosti i anksioznosti. Istraživanja su potvrdila još jednu važnu istinu. Kada samo posmatramo dela ljubaznosti, posredstvom ogledalnih neurona, mi takođe osećamo pozitivne efekte u vidu pojačanog lučenja hormona odgovornih za regulaciju i stimulaciju pozitivnih emocija.
Vidimo da iza svih osobina koje promoviše pozitivna psihologija – osobina koje dovode do ljudske sreće, stoji i evoluciona i neurološka osnova koja osigurava da one opstanu i pospešuje njihovo ispoljavanje. To nas vodi već pominjanom zaključku da je prirodno biti srećan – da se priroda pobrinula da to i budemo.
Nedavno istraživanje je dalo još jednu u nizu potvrdu da vežba ukazivanja nasumičnih znakova ljubaznosti zaista popravlja naše raspoloženje, generalno dobrostanje i samopoštovanje. Subjekti iz tog istraživanja su bili podeljeni u četiri grupe. Jedna je činila dobro za svet (na primer – čistili bi ulice), drugi za članove svoje uže ili šire porodice, familije (častili bi nekog kafom, pomogli mu), treći su činili sami sebi (uzeli bi slobodan dan da se odmore, više bi se bavili fizičkom aktivnošću) i četvrta grupa je bila kontrolna – subjekti nisu ništa posebno radili.
Rezultati ukazuju na to da su se ispitanici iz prve dve grupe znatno bolje osećali, bili zadovoljniji sobom i imali lepše mišljenje o sebi, dok takva poboljšanja nisu pronađena kod subjekata iz druge dve grupe.
Zaključak je jasan – budite ljubazni prema drugima, činite nasumične gestove pažnje dobročinstva i ljubaznosti i, pored toga što ćete drugima ulepšati dane, vi ćete biti srećniji i zdraviji.
Aleksandar Pejčić