Normalnost
Normalnost je teže definisati nego patologiju. Čak i kada se ne obaziremo na nauku, društvo je to koje etiketira i, često, ostaje nemo kada treba da definiše normalnost. Mnogi su, međutim, pokušavali da daju odgovor na pitanje šta normalnost predstavlja.
Najpoznatija i najstarija je Frojdova definicija, koja kaže da je normalnost vezana za sposobnost da se voli i radi. Čini se da mnogi, ipak, ne razumeju sasvim šta je Frojd pod time podrazumevao. Mnogi ljudi imaju posao, prijateljstva, veze i brakove, a potraže pomoć terapeuta ili lajf kouča jer se ne “osećaju normalno”. Mnogi klijenti pitaju “šta to normalnost treba da predstavlja”? Izgleda da je i dalje teže odgovoriti na to pitanje, nego baviti se simptomima i raznim “nenormalnostima”.
Same po sebi normalnost i patologija nemaju nikakvo značenje. Dobijaju ga tek kad se posmatraju u odnosu na antropološku i društvenu dimenziju. Princip je da se normalnost i patologija mogu definisati samo na osnovu celokupnog društvenog miljea. Vreme menja naše koncepcije o tome šta normalnost i patologija predstavljaju. Često čujemo da je “novo vreme donelo nove patologije”. Da li to znači da je donelo i novu normalnost? Naravno, i na ovo pitanje je teže odgovoriti, te često ostaje bez odgovora, a “normalnost” bez definicije.
Pojedina istraživanja izveštavaju da su u zaostalijim sredinama neuroze ređe, nego u gradovima. Iz toga se izvače brojne implikacije o tome kako bi valjalo da se ljudi vrate prirodi, a manje pažnje poklanjaju materijalnim vrednostima, da uspore, da više budu u kontaktu s telom…U zapadnom svetu se, na primer, vreme shvata pravolinijski, dok se u istočnjačkim kulturama doživljava kao krug (samim tim, razgovor s mrtvima je kod njih normalna pojava, dok u zapadnom svetu takva ponašanja ukazuju da je normalnost pojedinca oštećena).
Sve ovo govori o tome da normalnost i patologija nisu apsolutni pojmovi, već krajnje relativni i o njima možemo da razmišljamo jedino u odnosu na društveni milje i određeni istorijski trenutak. Sve do pojave psihoanalize problemu normalnosti se nije poklanjala velika pažnja. Ono što je psihopatološko nalazilo se u bolnicama, a ono što je normalno – spolja. Međutim, Frojd prvi govori o psihopatologiji svakodnevnog života.
Frojd je smatrao da nije zadatak psihoanalize da odgovori na pitanje šta je normalnost, a šta patologija, jer se to zasniva na vrednovanju, a tome nema mesta u nauci. Psihoanaliza je bazirana na ideji razumevanja čoveka.
Stoga, prema Frojdu, interesovanje nauke o čoveku treba da bude usmereno na to da se čovek upozna, spozna sebe. Potrebno je upoznati kvalitativne razlike između instanci ličnosti (onoga što je Frojd označio kao Id, Ego, Superego).
U osnovi, Frojd je zastupao tezu o kontinuitetu normalnog i patološkog (tako smo svi mi neurotični, samo u različitim stupnjevima). On nije dao praktične kriterijume za normalnost i patologiju, ali ih je moguće naslutiti iz njegove teorije o strukturi ličnosti, psihoseksualnom razvoju i iz nekih njegovih razmišljanja o ciljevima psihoterapije. On je rekao da ”zdrava osoba treba da bude sposobna da voli i da radi”. Kad je govorio o tome da osoba treba da bude sposobna da radi, mislio je na saglasnost instanci i normalno funkcionisanje Ega. (Ego je odgovoran za naše adekvatno intelektualno ponašanje – usklađuje potrebe Ida – nagonskog dela ličnosti i zabrane Superega – odnosno naše savesti, i pokušava da se prilagodi i zahtevim spoljašnje sredine ). Stoga, Ego je jak kada uspeva da izbalansira ove oprečne zahteve. Kada je Ego jak, onda je normalnost, u izvesnom stepenu, postignuta. Kažemo “u izvesnom stepenu” jer normalnost i patologija nisu kategorije i ne postoji potpuna normalnost ili njeno potpuno odsustvo.
Sposobnost za zrelu ljubav znači da je osoba genitalno zrela. Takva ljubav uključuje nežnost i brigu i samostalnost osoba koje se vole. Stoga normalnost možemo videti kao sposobnost investiranja u zrele ljubavne odnose i posvećenost radu koji oplemenjuje čoveka. Za takve investicije smo sposobni tek kada je Ego dovoljno jak, odnosno kada je uspešan u balansiranju oprečnih zahteva nagonskog dela, kritičke savesti i onoga što nam sredina nameće.
Cilj mnogih terapija i lajf koučing metoda jeste jačanje “Ja” kako bi se osoba osećala skladno i bila sposobna da svoju energiju ulaže u ono što joj je autentično važno. U tom smislu, normalnost možemo posmatrati kao razrešenje ili tolerisanje unutrašnjih i spoljašnjih konflikata, osvešćenost i sposobnost da se vodimo sopstvenim izborima, a ne zabranama, strahovima ili “moranjima”. Iako je normalnost pretpostavka, zavisna od sredine i vremena u kojem se nalazimo, ona podrazumeva samospoznaju i oslobođenost od, prethodno neosvešćenih, problema koji nam nisu dozvoljavali da normalno funkcionišemo.
Piše: Renata Senić