Optimalno iskustvo

Optimalno iskustvo je kovanica koja ukazuje na engleski termin “flow”. U psihologiju je ovaj pojam uveo Mihalj Čiksentmihalji, jedan od najeminentnijih istraživača u oblasti pozitivne psihologije.

Optimalno iskustvo ili “flow” vezuje se za osećaj sreće u najdubljem smislu i, prema rečima rodonačelnika ovog pojma, bitno se razlikuje od sreće kako je često vide današnji ljudi.
Mnogi danas veruju da je sreća nešto što dođe samo od sebe, osećanje koje nastaje kao posledica pozitivnih promena u spoljašnjoj sredini. Drugi misle da je sreća nešto što nam se desi, dok mi možemo samo pasivno da je čekamo, da su neki “rođeni pod srećnom zvezdom” i da njih “sreća prati”. Oni koji i misle da imamo udela u stvaranju sreće često svoj udeo dovode u vezu s pozitivnim razmišljanjem na koje mogu da utiču. Neki se nalaze u oblasti magijskog, pa veruju da pozitivnim mislima mogu prizvati pozitivne događaje. Drugi, s malo više aktivnog stava prema svetu, veruju da je racionalno mišljenje dovoljno da nas vrati u sklad s realnošću i proizvede zadovoljstvo. Ovde su nabrojane manje ili više pasivne ideje o sreći, zatim ideje koje impliciraju da je sreća nešto izvan nas i na šta ne možemo mnogo uticati, kao i ideje koje nas dovode do, u poslednje vreme, veoma popularnog stava da je sve u “našim glavama” – ako uspemo da budemo racionalni, uspećemo i da budemo zadovoljni.
U današnje vreme sve je više ljudi koji sreću dovode u vezu s nečim materijalnim, prevashodno s novcem. Takve pogrešne poruke o dostizanju sreće koje su produkt sistema i društva u kojem živimo, često utiču na usvajanje materijalističkih vrednosti kod ljudi i sve je više onih koji život provode u jurenju za novcem, statusnim simbolima, materijalnom bogatstvu. Ovakva stremljenja su u najdubljem smislu povezana s njihovim implicitnim teorijama o tome da će im materijalno doneti blagostanje u životu.
Pogrešne predstave o sreći pozitivnu psihologiju, sasvim nezasluženo, već dugo drže na margini psihološke nauke.
Istraživači u oblasti pozitivne psihologije sprovode višedecenijska brojna istraživanja o sreći i načinima za postizanje sreće i njihovi rezulati su sasvim drugačiji u odnosu na gorepomenuta uvrežena poimanja sreće.

Čiksentmihalji sreću upisuje kao optimalno iskustvo, “flow”. Optimalno iskustvo, po njemu, uključuje stalno izazivanje da se krene van nečijih okvira, ograničenja i da se postane deo nečega što je veće od nas samih.

Optimalno iskustvo je psihičko stanje u kojem se potpuno predajemo, s punom posvećenošću, nekoj aktivnosti koju obavljamo, a koje je praćeno fokusiranošću – punom pažnjom, živahnošću i zadovoljstvom koje je produkt uspeha u obavljanju te aktivnosti. Dakle, puna posvećenost, praćena nesputanim pokretima, ulaganjem optimalnog napora, zanesenost bavljenjem aktivnošću koja nas ispunjava i uživanje u samom iskustvu bavljenja tom aktivnošću, predstavlja vrhunsko iskustvo ili “flow”. Ne bavimo se, dakle, nečim da bismo došli do nekog drugog cilja. Ne radimo da bismo zaradili, da bismo postali uspešni, zadobili divljenje ili bili omiljeni u okruženju. Bavimo se aktivnošću zbog uživanja u njoj. Ovakav stav prema aktivnostima u životu zove se autotelično iskustvo – iskustvo koje je samo sebi dovoljno. Takvo iskustvo doživljavamo kada se bavimo nečim što volimo, što je takođe jedan od preduslova doživljaja optimalnog iskustva ili sreće. Jedino ako volimo naš posao, hobije, ljude i odnose u koje se ulažemo, mi možemo s punom posvećenošću njima da se bavimo – zbog uživanja u tim aktivnostima, a ne zarad postizanja drugog cilja.

Ovakva vrhunska ili optimalna iskustva u opisima srećemo kod ljudi koji su potpuno posvećeni svom pozivu, kod, na primer, pasioniranih šahista, profesionalnih sportista, balerina, ali, na prvom mestu – što je veoma bitno za vezu između igre i rada – kod dece. Igra se od rada i razlikuje po tome što je sama sebi cilj. Deca se ne igraju da bi postigla nešto više od samog zadovoljstva igrom. Odrasli često odlaze do drugog kraja ekstrema, pa iz svojih aktivnosti isključuju elemente dečje igre, zanesenosti i posvećenosti – što po pravilu dovodi do izostanka zadovoljstva u bavljenju važnim aktivnostima.
Posao bez elemenata igre nikada ne može dovesti do stanja istinske sreće. Da bismo u odraslom dobu bili srećni, neophodno nam je oživljavanje autoteličnih iskustava, sposobnost da se zaista, bez stega, unesemo u aktivnosti koje obavljamo i u njima osetimo istinsko zadovoljstvo.
Ne mora se, međutim, biti profesionalac u nekoj sferi da bi se do toga došlo. S druge strane, ima i profesionalaca koji posao obavljaju odlično, ali bez životnog zadovoljstva. Unošenje elemenata igre u posao, bavljenje hobijima kojima smo potpuno posvećeni, amatersko slikanje, fotografisanje ili sviranje, jednako mogu da budu autotelična, optimalna iskustva.

Šta nam je potrebno da bismo dostigli optimalno iskustvo?

Čiksentmihalji je tokom pisanja svoje doktorske disertacije, kao i u brojnim drugim radovima, temeljno odgovarao na ovo pitanje. Intervjuisao je šahiste, planinare, muzičare, sportiste i zaključio da, bez obzira na vrstu poziva, svi ljudi koji su doživljavali vrhunska iskustva u svojim objašnjenjima navode sledeće bitne karakteristike:
– zaokupljenost aktivnošću
– punu koncentraciju na obavljanje date aktivnosti
– potpuno vladanje situacijom, svojim emocijama i doživljaj samosvrhovitosti (u svakom trenutku izvedbe znali su šta rade)
– svesnost o ulaganju punih potencijala u datu aktivnost, ali i svesnost da se posredstvom zadovoljstva u njoj, mogu i dalje ulagati, proširivanjem svojih potencijala i kapaciteta
– doživljaj da je to što rade dobro, da su oni u tome dobri i da je dobro baviti se time
– zaboravljanje na sebe, puna zanesenost aktivnostima, odsustvo briga, nervoze, rokova…
– osećaj da su deo nečeg većeg od njih samih – povezanost s tim većim, sa ostatkom sveta.

Optimalno iskustvo ili flow uključuje sve pobrojane odrednice. Flow u prevodu sa engleskog znači tok. Dakle, bivanje u toku, prepuštanje aktivnostima, prilagođavanje onome što radimo, predstavlja vrhunsko iskustvo, sreću. Potpuno vladanje situacijom kao element optimalnog iskustva ukazuje na izraženu sposobnost vladanja svojim emocijama zarad prepuštanja nekoj aktivnosti. U doživljaju optimalnog iskustva emocije su usmerene, snažne, prijatne i celokupni mentalni sistem je posvećen datoj aktivnosti.

Komponente optimalnog iskustva i smernice za postizanje flow-a:

1. neophodne su nam izazovne, ali ne i preterano izazovne, preteške aktivnosti. Kada je nešto preteško, javlja se anksioznost. Kada je prelako, javlja se dosada. Optimalno iskustvo postižemo kada se bavimo aktivnostima koje nas izazivaju da se razvijamo, ali još ne stvaraju opterećenje.
2. zaboravljanje na sebe – unošenje u aktivnost do te mere da ona, a ne mi, postaje centar naših trenutnih zbivanja. Na taj način dovodimo sebe do maksimalne spontanosti koja jedna od ključnih delova sreće, nesputanog kretanja kroz život.
3. jasni ciljevi – jedino kada su naši ciljevi potpuno jasni, možemo potpuno da im se posvetimo. Nejasnoća stvara konfuziju koja je u suprotnosti sa doživljajem blagostanja.
4. Puna koncentrisanost i fokusiranost na aktivnost – odsustvo lutanja misli i posvećenost onome što radimo, ali uz dovoljno ostavljenog prostora da u tom procesu učimo i prihvatamo novine koje su nam potrebne za što bolju izvedbu aktivnosti kojoj smo se potpuno posvetili.
5. osećaj vladanja situacijom – vladanje emocijama i potpuna usmerenost osećanja na izvedbu, neophodne su komponente flow-a. Doživljaj da znamo šta radimo i da posedujemo značajan nivo kontrole nad situacijom omogućava nam da se nesputano njome bavimo.
6. iskrivljen osećaj za vreme – vreme se tokom aktivnosti koju obavljamo rasteže da bismo je u punom opsegu osetili, a nakon toga imamo doživljaj da je prošlo za “tili čas”.
7. direktni uvid u to što radimo i povratne aktivnosti o izvedbi otvaraju mogućnost da se tokom procesa aktivnosti njoj prilagođavamo na nove načine, te da ostajemo u stanju potpune fokusiranosti na nju.
8. bavljenje aktivnošću je samo po sebi izvor sreće, te aktivnost nije napor, već izvor uživanja. Aktivnosti se vide kao autotelična iskustva.

Optimalno iskustvo je, dakle, iskustvo pune posvećenosti, autotelično iskustvo, iskustvo gubljenja u bitnim aktivnostima koje dovodi do osećanja vladanja nad situacijom, doživljaja lične kompetentnosti i uživanja, te onoga što zovemo istinskom srećom.

Aleksandar Pejčić