Osećanje krivice
Jako čest razlog iz kojeg se ljudi obraćaju za pomoć lajf kouču ili terapeutu je problem sa krivicom. U skladu s tim, valjalo bi znati kako da se izborimo sa osećanjem krivice i kako da ga pretvorimo u motivacionu silu koja će nam omogućiti da budemo bolji prema sebi i drugima – da osećamo više unutrašnjeg mira.
Ona je upravo osećanje koje valja savladati da bi se dobro razvila poslednja i najzrelija od bazičnih emocionalnih kompetencija. Kao zrelo osećanje, javlja se kod dece već kada ona postaju sposobna za razlikovanje dobrog i lošeg. Ukoliko su roditelji strogi i ukoliko su mnogo ograničavali decu, nisu im dozvoljavali da dođu do izražaja, da eksperimetišu, da pokreću svoje dečje inicijative, krivica će biti jedno od osnovnih osećanja svaki put kada žele da urade nešto bitno ili veliko, a ta deca će izrasti u osobe bez inicijative.
Preterana krivica identifikuje se preko obrazaca mišljenja i ponašanja na koje nas nagoni.
Pojedinac koja oseći nezdravu krivicu najčešće misli na sledeći način:
- Pretpostavlja da je sigurno počinio grešku
- Pretpostavlja više lične odgovornosti nego što situacija nalaže
- Pretpostavlja daleko manje odgovornosti drugih nego što situacija nalaže
- Ne razmišlja o olakšavajućim faktorima
- Misli da će ga stići kazna ili odmazda
Dok, paralelno s tim, ima tendenciju na se ponaša na sledeći način:
- Da samodestruktivno pobegne od bola, osećanja krivice
- Da preklinje za oproštaj
- Da nerealistično obeća da više nikad neće grešiti
- Da kazni sebe fizički ili na neki drugi način
- Da porekne odgovornost za grešku
Pojedinac koji ne oseća nezdravu krivicu, već je za neki moralni prekršaj doživeo zdravo osećanje kajanja, uglavnom razmišlja na sledeći način:
- Razmatra ponašanje u kontekstu ostalih događaja
- Pripisuje odgovarajući udeo lične odgovornosti
- Pripisuje odgovarajući nivo odgovornosti drugih
- Uzima u obzir olakšavajuće faktore
- Ne misli da ga čeka kazna i odmazda
Dok, paralelno s tim, ima tendenciju da preduzme sledeće akcije:
- Da se suoči sa bolom kajanja koji prati uviđanje greške
- Da traži, ali da ne preklinje za oproštaj
- Da razume razloge za svoju grešku i ponaša se u skladu sa svojim uvidom
- Da za štetu preuzme odgovornost i pristane da popravi ili nadoknadi štetu
Pretvaranje nezdrave i često veoma destruktivne krivice u zdravu sposobnost da se pokajemo je jako veliki korak za svakog od nas. Kod ljudi koji su pregaženi progoniteljskom krivicom, ovaj poduhvat ume da traje godinama. Neki tek sa sazrevanjem postaju sposobni da sebi oproste.
Da bismo ustanovili da li imamo problem sa krivicom, u određenoj situaciji potrebno je preispitati nekoliko stvari vezano za naše ponašanje. Da li smo empatični, dobri prema drugima, da li smo spremni da razumemo sebe i druge i da sebi i drugima oprostimo, da li sebi omogućavamo da se bavimo razvojno stimulativnim stvarima i da im se zaista posvećujemo, da li smo u stanju da se igramo i zabavljamo na tom putu… ukoliko se ispostavi da kršimo neko od ovih načela, a to su sve načela dobrog života, onda je krivica koju osećamo zapravo realan produkt tih kršenja i opominje nas da se vratimo na pravi put.
Ipak, neki ljudi nisu u miru sa sobom čak ni kada naizgled ispunjavaju sve uslove da to budu. To je najčešće signal da se radi o nekakvom potisnutom konfliktu i tom slučaju bi bilo korisno taj deo života proraditi sa stručnim licem bilo kroz koučing, bilo kroz neki tip terapije.
Aleksandar Pejčić