Predavač kao trener i saradnik

Predavač kao trener i saradnik : Piše Aleksandar Pejčić

„SVET U KOME ĆE NAŠA DECA ŽIVETI, MENJA SE ČETIRI PUTA BRŽE NEGO NAŠE ŠKOLE“ (Willard Dagget).

Šta znači biti predavač kao trener i saradnik?

Kada govorimo o „novoj školi“, u zavisnosti od toga ko je naš sagovornik, definicije i implicitne teorije o učenju prilično se razlikuju. Nadovezujući se na prethodni citat o brzini menjanja sveta u odnosu na proces menjanja obrazovanja, svakako je jasno da je izvestan vid „nove škole“ potreban.

Ideja, s druge strane, o tome kako bi škola trebalo da izgleda, ima pregršt. Setimo se Nilove „Slobodne dece Samerhila“ i količine pozitivnih i negativnih kritika koje je izazvala (što u stručnoj, što u laičkoj javnosti).

Nakon toga, mnogi psiholozi su razvijali naučno utemeljene programe kvalitetnog, aktivnog učenja koje naglašava nekolicinu bitnih momenata:

– Kod učenika bi nastavnik (predavač, voditelj, lajf kouč…) trebalo da podstakne unutrašnju motivaciju i želju za učenjem. Unutrašnja motivacija je znatno snažniji pokretač od spoljašnje – želje za dobrom ocenom ili za dobrim poslom, i dovodi do trajnijeg pamćenja materijala koji se uči

– Učenike bi valjalo naučiti da razmišljaju o tome kako misle (naučiti takozvanoj „metakognitivnoj komponenti“– Metakognicija je veoma bitna ne samo za učenje, već i za samoposmatranje, analizu sebe, svojih želja, postupaka i procesa mišljenja. Kada znamo kako mislimo, možemo da uvidimo i da li u načinu na koji mislimo postoji nekakav problem, a čim problema postanemo svesni, možemo početi da ga menjamo. Istovetno, ukoliko uvidimo da je deo našeg procesa razmišljanja konstruktivan, možemo početi sa iznalaženjem načina da ga poboljšamo ili koristimo češće i više)

– Učenici bi valjalo da se uče timskom radu i principima „okruglog stola“ koji omogućava doživljaj da je svaka pojedinačna ideja vredna i da se s drugima može deliti

– Cilj je razvijanje analitičnosti i kritičkog mišljenja, ali i sposobnosti da se kritika ne doživi kao uvreda, već kao konstruktivni poziv za razmatranje ispravnosti ili korisnosti iznete ideje

– Nastavnik (tj. trener, saradnik) ne bi valjalo da bude autoritet u tradicionalnom smislu (stroga figura kojoj se ništa ne sme zameriti, kao i osoba koja sve i svima zamera). Nastavnik je neko ko podstiče interakciju i, jednako kao i njegovi učenici, prima kritiku, ohrabruje analitičnost, kreativnost i konstruktivne zamerke i, možda najvažnije, uzima ih u obzir na način koji bi (ukoliko su zamerke ili nove ideje zaista opravdane) korigovao njegov pristup ili način podučavanja!

Pedagozi nude svoja iskustva nastavnih planova. Psiholozi nam pokazuju koji su aspekti ličnosti bitni za razvoj individue, kao i koji su načini učenja najkorisniji.

Kada pokušamo da spojimo sva ta znanja, lako se možemo naći pred izobiljem informacija i, ako smo dovoljno upućeni i kreativni, napraviti i vlastiti ideju „nove škole“.

To se godinama i dešavalo. Neke ideje su prednjačile u odnosu na druge. Ipak, istina je da je malo prosvetnih radnika implementiralo te ideje u nastavni plan. Nije mi cilj da kritikujem prosvetne radnike. Oni su ograničeni strukturom i formom koje Ministarstva nalažu da se poštuju. Ne vidim da učitelji i nastavnici imaju mnogo slobode. Čak i oni pojedinci koji nude nove projekte i organizuju dodatnu nastavu baziranu na principima radionica, podsticanja kritičkog mišljenja, slobodnog izražavanja, razvoja kreativnosti… uglavnom to rade „na svoju ruku“, za to nisu plaćeni (dakle, novcem sigurno nisu stimulisani), a ponekada nailaze i na neodobravanje kolega.

Privatne škole, iz ove perspektive, imaju mogućnost da ponude drugačiji, kreativniji i liberalniji „nastavni program“ koji bi njihove polaznike učinio zadovoljnijim i stručnijim. Međutim, ni mnoge privatne škole to ne rade. Da li je reorganizacija programa teška ili nemaju tim psihologa, pedagoga ili je i njihova motivacija na minimumu usled učekivanja kritike ili neprihvatanja…? Neka to ostanu otvorena pitanja.

Istina je da se, u poslednje vreme, javljaju škole koje funkcionišu prema novijim predagoško-psihološkim principima organizovanja učenja. To je srećna vest i jača nadu da će do „prave i potpune“ reorganizacije školstva i doći.

Dok čekamo na takvu reorganizaciju koja bi našu decu u državnim školama naučila kako da uče i budu sami svoji učitelji, možemo jedino da se oslanjamo na naša znanja, kombinaciju novina u pedagogiji i psihologiji učenja i povezujemo ta znanja s učenjem stranih jezika.

U svemu tome, učenje o psihodinamci ličnosti, sastavni deo edukacije iz O.L.I. lajf koučinga, od velike je pomoći. Ako je pristup baziran na proceni potencijala koje valja razvijati i nedostataka, koje valja prevazilaziti, nema boljeg načina za takvu procenu od poznavanja osnova psihodinamike ličnosti. Poznavanje sposobnosti ličnosti (sama suština O.L.I. metoda) najefikasniji je način za dubinsko razumevanje tačaka ukojima je problem nastao i načina na koji se može prevazići.

Predavač kao trener i saradnik u našoj školi

U našoj školi se uče engleski i francuski jezik. Engleski slušamo svuda (TV, filmovi, tekstovi pesama, kompjuter…), međutim, kada je reč o francuskom, drugačija je priča.

Naime, osnovnoškolci i srednjoškolci koji, za drugi jezik, dobiju francuski (ili nemački, ruski… u zavisnosti od škole koju pohađaju), povodom njega traže privatne časove kako bi uspeli da ga savladaju. Škola se završi, a od znanja drugog jezika u sećanju, uglavnom, ostaje gramatika, mogućnost pravilnog izgovaranja reči… ali, iz škole đaci izađu gotovo potpuno nespremni za konverzaciju na stranom jeziku. Deca ga, jednostavno, ne progovore!

Ne kažem da su profesori francuskog (ili drugih stranih jezika) loši pedagozi. Ne radi se o tome. Radi se o nedovoljno razrađenom nastavnom programu – programu koji dovodi do bubanja.

Ako nešto znamo u vezi s bubanjem, bilo da smo psiholozi, psihološki edukovani ili osobe koje nisu upućene u psihološke i pedagoške principe učenja, to je da bubanje dovodi do najbržeg zaboravljanja „naučenog“. Bubanje, zapravo, nije učenje, već prosto memorisanje materijala, bez osmišljavanja gradiva, bez povezivanja s prethodnim znanjima, bez razumevanja. Često je čak i praćeno željom da se „naučeno“ zaboravi čim se dobije ocena. Kada se „buba“ sadržaj, prema njemu se stiče averzija. Ona se, nadalje, uopštava na predavača i sam predmet. Tako, često čujem đake, kojima predajem, da kažu „Mrzim taj prokleti francuski, latinski… nikad u životu mi neće biti potreban i nema šanse da ga naučim“… S takvim stavom, šanse za stvarno učenje su minimizovane i tada je neophodno da ostvarim lični momenat s đakom, da mu pomognem da reorganizuje ono što zna i fokusira se na pozitivne aspekta toga što je već savladao. Zatim je potrebno da ga podučavam aktivnom učenju, podizanju motivacije, otklanjaju barijera i stvaranju kompetencije za ljubav prema jeziku. Iako nije lako otkloniti jake averzije đaka, pristup koji kombinuje aktivno učenje i O.L.I. sposobnosti ličnosti, dovodi do sjajnih rezultata.

Poneki nastavnici uče svoje đake/studente kako bi valjalo zaobići bubanje. No, istina je da mnoga deca u osnovnoj, tinejdžeri u srednjim školama, čak i studenti fakulteta, većinu svojih nastavnih obaveza završavaju bubanjem. Znamo da je to istina jer se sve više zabrinutih roditelja javlja profesorima koji rade privatno, psihoterapeutima ili lajf koučevima za pomoć u organizovanju učenja kod dece. Sve više studenata samoinicijativno potraži pomoć povodom prokrastinacije (odlaganja obaveza – koje dovodi do toga da se student na fakultetu zadrži deceniju, umesto četiri ili pet godina).

Naš cilj je da prilikom učenja, dva važna i svetski veoma rasprostranjena jezika, francuskog i engleskog, ne naučimo naše polaznike samo tim jezicima, već i principima učenja koje će moći nadalje primenjivati prilikom savladavanja svakog sadržaja s kojim se susretnu u budućem životu.

Veštine komunikacije, prevazilaženje frustracije i prokrastinacije (odlaganja, odugovlačenja) važni su delovi lajf koučing programa, čiji sam praktikant. Razmišljanje o procesu naučenog, kao i učenje o tome kako se uči, sastavni su delovi O.L.I. koučing procedura koje buduće lajf koučeve uče kako da razvijaju sopstvene sposobnosti i postaju sami sebi treneri životnih veština. Odnosno, kako da principe „pozitivne psihologije“ primenjuju u životu, učenju, radu… pomaganju ljudima. Planiranje vremena, pravljenje struktura, prevazilaženje unutrašnjih i međuličnih konflikata, takođe su delovi O.L.I. lajf koučing edukacije. Veštine prezentovanja i razvoj kritičkog mišljenja teme su koje su esencijalne za svaki koučing, kao i za svakog voditelja, trenera životnih veština, ali i pedagoga i predavača/nastavnika/profesora.

Ako se osvrnem na kombinaciju dva svoja poziva: jezika (francuskog i engleskog) i lajf koučinga, jasno je da bi ishod bio stvaranje programa koji je orijentisan ka prevazilaženju prethodno pobrojanih teškoća i razvijanju potencijala za učenje, usavršavanje, razvijanje motivacije i sposobnosti za učenje i rad. O.L.I. metod je i baziran na razvijanju sposobnosti za ljubav i rad, a ove sposobnosti su neophodne, kako za zdrav život, tako i za zdrav pristup učenju. Da bismo zaista dubinski znali ono što pokušavamo da naučimo, moramo taj sadržaj voleti i otkloniti barijere koje u učenju postoje. Budući da su ove sposobnosti kompleksne, najbolje bi bilo krenuti od konkretnijih smernica.

Za početak, ponudiću Vam nekoliko načina za izbegavanje bubanja:

– pogledajte pitanja na kraju poglavlja ili, ukoliko pitanja na kraju poglavlja nisu postavljena, pogledajte sadržaj knjige – cilj ovog pregleda je sticanje uvida u celinu („celovit doživljaj“) onoga što bi valjalo savladati, kao i sticanje uvida u to šta je autor smatrao važnim
– organizujte i sumirajte ključne tačke (takozvano „pravljenje kostura“ ili strukture je izuzetno važna stavka koja Vam pomaže da u sebi zadržite taj prethodno stečeni „celovit doživljaj“). Učeći na ovaj način, sebi činite mnoge usluge: skraćujete vreme učenja, ne stvarate averziju prema sadržaju budući da je struktura sažeta – lako je pamtite, a samim tim i prenosite u dugoričnu memoriju i, usled svega navedenog, ne dovodite sebe u priliku da bubate.
– povežite nove ideje s nečim što Vam je već poznato. Ovo olakšava sticanje novih znanja i direktno je vezano za „mape ume“, stvaranje novih veza u mozgu i razvijanje asocijativnog mišljenja – mišljenja koje će Vam biti od koristi do kraja života jer će Vam pomoći da bolje povezujete stvari i pojave koje (naizgled jedna s drugom) nemaju veze. Povezivanje novog s već poznatim dovodi do stvaranja pojma i omogućava da novi sadržaj lakše pređe u dugoročnu memoriju. Ako ste vizuelni tip, najbolje bi bilo da novi sadržaj povežete sa slikom na koji Vas podseća, ako lakše pamtite zvučne sadržaje, najbolje bi bilo da od materijala napravite pesmicu ili mu dodate neki ritam, melodiju. Naposletku, ako ste sportski orijentisani, možete zamisliti kako bi se novi materijal primenio na sport kojim se bavite…
– potražite stvari koje se u tekstu ponavljaju. Većina autora ponovi ono što smatra važnim. Na taj način ćete videti na koji način autor misli, a to Vam je od velike važnosti za organizovanje usvojenog znanja. Na ovaj način učite kako da budete psiholog/psihoterapeut/lajf kouč. Učenje nije potpuno ukoliko se ne zapitate ko je osoba koja predaje, koja Vas uči i zašto Vas uči baš na taj način? Prilikom čitanja teksta, Vi upoznajete autora. Kada na čitanje (možda čak prvobitno suvoparnog i dosadnog teksta) gledate na ovaj način, on postaje igra, a Vi otkrivate kakav je to Vaš nastavnik, koja su njegova interesovanja, šta on smatra važnim, da li se Vi lično s njim slažete, kako biste Vi to drugačije prezentovali, a zašto on, ipak, nije. Ovakav prilaz monotono štivo može pretvoriti u zabavu, a Vas, kao učenike, priprema za život.
– razgovarajte s nekim ko uči slične stvari. U razgovoru Vam se otvaraju nova pitanja, mogućnost ponavljanja i utvrđivanja naučenog i, što je najbitnije, znanje se sistematizuje, jer ga objašnjavate nekom, umesto da ga samo memorišete.