Sintetička sreća
Na ovom sajtu pokušavamo, pokrivajući razne perspektive i teme, da što dublje proniknemo u to šta je zapravo sreća i kako nastaje. Na tom putu, nezaobilazno je da pomenemo jednu vrlo interesantnu podelu u okviru samog pojma.
Den Gilbert, socijalni psiholog, uspeo je da u samom poimanju sreće napravi distinkciju koja baca novo svetlo na ovu temu. Prema njegovoj teoriji, postoje dva tipa sreće. Prva je prirodna sreća koju osećamo kada dobijemo ono što želimo, a druga je sintetička sreća (možda je bolje sintetizovana?) koju sami proizvodimo kada ne dobijemo ono čemu smo se nadali.
O čemu je zapravo reč?
Objasnićemo na konkretnom primeru: kada bismo mogli da biramo tačnu destinaciju našeg putovanja i vreme kada ćemo putovati, bili bismo „prirodno srećni“. Sa druge strane, kada bi nam bilo unapred određeno gde idemo i kada, pretpostavka je da bismo bili nesrećni. Ovu pretpostavku Den Gilbert vidi kao netačnu. Po eksperimentima koje je pravio, koje ćemo i ovde pomenuti, kada ljudi nemaju mogućnost izbora oni sintetizuju sreću. Štaviše, Gilbert tvrdi da je ta, takva sreća podjednako dugotrajna i poželjna kao i prirodna sreća. Ovaj proces se dešava jedino onda kada smo ostavljeni bez opcija. Kada postoji mogućnost da se ishod promeni, sintetička sreća neće biti proizvedena.
Evo eksperimenta koji je Gilbert sa kolegama sproveo na Harvardu. Tokom jednog kursa fotografije, određenom broju studenata je ponuđen izbor da sačuvaju za sebe jednu od dve fotografije koje su razvili tokom kursa. Polovini tog uzorka dat je izbor da nakon nekoliko dana promene svoju odluku (da izaberu drugu sliku), dok je drugoj polovini data mogućnost biranja samo jedanput, bez opcije da promene svoj izbor. Po kasnijim rezultatima do kojih su došli, studenti koji su mogli da promene svoju odluku bili su u velikom procentu nezadovoljniji svojim izborom od studenata koji su donosili samo jednu odluku. Sama mogućnost da budemo nezadovoljni svojim izborom učinila je da u velikoj meri to i budemo. Jednostavnije rečeno, naš psihološki imunološki sistem najbolje funkcioniše kada smo stavljeni pred svršen čin. Sloboda izbora je neprijatelj sintetičke sreće.
Pitanje koje se javlja, koje ima pomalo filozofski prizvuk, je da li to znači da će nam sintetizacija sreće omogućiti da budemo srećni u svim mogućim okolnostima? Odnosno, ukoliko prosto sintetizujemo sreću kada nemamo mogućnost izbora, da li uopšte možemo reći da je jedna situacija bolja i željenija od druge? Pošto ili dobijemo to što želimo (prirodna sreća) ili sami stvorimo sreću (sintetička sreća), na koji način je jedan splet okolnosti poželjniji od drugog? Dan Gilbert ne bi išao toliko daleko da tvrdi da okolnosti uopšte ne utiču na naš stepen sreće. Ali ipak ostaje pri tome da su i naša stremljenja i brige do nekog stepena preuveličani i da naše procene koliko su određene stvari bitne i utiču na naš nivo sreće često umeju da budu veoma pogrešne.
Na koji način možemo imati koristi od ovog istraživanja?
- Sintetička sreća nije nešto što se izmisli kada smo besni što se stvari ne odvijaju kako bismo želeli (kao neko nadovezivanje na ’kiselo grožđe’ tip objašnjenja). To je prosto prirodni mehanizam koji svi posedujemo u mozgu koji nam omogućava da vidimo drugačiju perspektivu neke, ne toliko prijatne, situacije i da učimo da budemo srećni u njoj što će nam, zauzvrat, doneti više sreće u budućnosti.
- Sposobnost da sami prozvodimo sreću je od ogromnog značaja pošto, očigledno, ne možemo imati uvek sve što želimo. Svi ćemo nailaziti na razočaranja kroz život i neophodno je da se naviknemo da sagledavamo vedriju stranu života.
Zanimljivost: istraživanja su pokazala da osobe koje pate od kliničke depresije nemaju mogućnost da sintetizuju sreću u većini situacija i da iz toga razloga teže uspevaju da vide pozitivnu stranu života.
- Često upadljivo preuveličavamo ili potcenjujemo koliko ćemo biti prirodno srećni u određenoj situaciji. Sposobnost da sami stvaramo sreću nam iznova i iznova pomaže da se nosimo sa neizvesnostima koje nam budućnost donosi, jer nam naizgled manje prijatna iskustva čini prijatnijim i time nas pravi otpornijim.
Radosno osećanje koje osećamo sastavljeno je i od prirodne i od sintetičke sreće. Obe vode do uravnoteženog života kome težimo. Prirodna sreća nam omogućava da uživamo u lepim iskustvima, a sintetička nam pomaže da se adaptiramo i cenimo ono što imamo kada ishod nije onakav kakav smo priželjkivali. Zaključak koji se može izvući je da posedujemo prirodan mehanizam koji čini da se dobro osećamo i kada smo u nepovoljnoj situaciji na koju ne možemo da utičemo. Što ne znači da ne treba da se trudimo da ostvarimo svoje ciljeve, već da su, što je čest lajtmotiv naših tekstova, zadovoljstvo i sreća mogući i bez ostvarivanja svih naših želja.
Aleksandar Pejčić