“Slagalica znanja”

Slagalica znanja je jedan od oblika učenja u kojem učenici (polaznici škole aktivnog učenja) uče jedni od drugih.

Budući da je „slagalica“ interaktivni vid učenja, ovakav pristup ih prilično aktivira i podstiče da razmenjuju ideje. U osnovi je radioničarski pristup i rad u malim grupama kakav primenjujemo u aktivnoj školi aktivnog učenja.

Suština „Slagalice znanja“ je u tome da i cela grupa, jednako kao i svaki pojedinac u njoj, daje poseban doprinos, pa se ti posebni doprinosi objedinjuju, zajednički razmatraju i sklapaju u celinu.

Ideja „slagalice“ počiva na činjenici da su grupe uvek sačinjene od različitih individua, s različitim nivoima predznanja i različitim iskustvima. Razmena svih tih razlika doprinosi svakom pojedincu, kao i grupi u celini, i obogaćuje fond reči, razumevanje i sklonost ka timskom radu kod svakog pojedinca.

Slagalica znanja se primenjuje na dva načina

Slagalica znanja 1.

Prvi se zasniva na znanjima koja deca već imaju. Na primer, u našoj školi aktivnog učenja često se osvrćemo na već naučeno, ponavljamo i razmatramo da li je dovoljno dobro uobličeno i da li neki polaznik ima novu ideju, novi deo slagalice. Znanja se razmatraju da bi se na ovaj način sistematizovala i učvrstila. Na primer, umesto da suvoparno pobrajamo nazive životinja na stranim jezicima, deca se podele u grupe od po dvoje ili troje i svaka grupa napiše i obrazloži šta sve zna o životinjama o kojima učimo tog dana. Nakon toga su učesnici grupa pozvani da iznesu ono što su zabeležili, diskutuju, uvide šta su druge grupe zabeležile i na taj način zajednički sistematizuju znanje.

Slagalica znanja 2.

Drugi oblik „slagalice“ odnosi  se na novo gradivo, ono koje je u planu da zajedno savladavamo u tom trenutku. Gradivo koje polaznici treba da savladaju podelimo u celine, a polaznici se ponovo podele u grupe od po dvoje ili troje. Zadatak im je da timski, u grupama, pronađu što više relevantnih informacija vezanih za zadatu temu. U našoj školi aktivnog učenja im u tim situacijama delimo različite slikovnice, tekstove, knjige i podstičemo ih na „mozganje“ i istraživački rad. S jedne strane, u timskom radu se podstiče saradnja. S druge strane, budući da su podeljeni u nekoliko grupa, jača i takmičarski žar. Ovakav vid učenja kod dece dovodi do jake motivisanosti da se, kao tim, istaknu. Takva motivacija dovodi do toga da svaka grupa zaista pronađe veliki broj relevantnih informacija u odnosu na zadatu temu i, nakon što ih timski obradi, biva spremna da ih pred drugim grupama izloži.

Voditelj škole je ovde isključivo u funkciji moderatora. „Slagalica znanja“ akcenat stavlja na dečju aktivnost, a voditelj je prisutan da im bude saradnik ili pomagač (life coach) ukoliko im je potrebna dodatna sistematizacija ili pomoć oko učenja novog pojma.

Nakon izlaganja, svi učesnici diskutuju o tome šta su naučili, a voditelj škole im pomaže da naučeno sumiraju u jednu sveobuhvatnu celinu. Kada se postigne dogovor oko toga šta sve treba da čini tu celinu, slagalica znanja je gotova, štampamo je i svaki polaznik škole sa sobom je nosi kući kao produkt svog znanja.

Deca s kojom radim često kažu da slagalice doživljavaju kao potvrde o sopstvenom stvaralaštvu. Budući da od njih pravimo slikovni i tekstovni materijal, mnogi polaznici mlađeg uzrasta ih lepe po zidovima svojih soba, jer ih, s jedne strane doživljavaju kao lični pečat sopstvenog truda, a s druge, kao ukras, umetničko delo koje su sa svojim saradnicima napravili.

Piše: Aleksandar Pejčić