Stid i narcizam

Stid je nezdrava emocija koja se javlja kao posledica tumačenja da je nešto sramno o našoj ličnosti otkriveno, nešto što nismo želeli da drugi  saznaju ili nešto što nismo želeli da bude deo nas, pa smo uvideli to kod sebe.

Zaključujemo da se možemo stideti i pred sobom i pred drugima. Stid se javlja onda kada verujemo da smo u očima drugih manje vredni, da nas ismevaju ili na nas gledaju “s visine”, jednako kao i kada sebe doživljavamo kao manje vredne. Specifičnost kod ove emocije je u tome što ona nastaje kao posledica poređenja. Biti manje vredan se uvek odnosi na poređenje s nekim, nečim, nekim idealom. Možemo doživeti da smo manje vredni u odnosu na nečija (ili lična prethodna) postignuća ili da smo manje vredni nekome ko od nas očekuje bolje rezultate. U svakom slučaju, u osećanju stida poređenje je neminovno. Pitanje je samo šta ćemo raditi s tim poređenjem, kako ćemo misliti i kako ćemo se ponašati kada doživimo da smo u odnosu na nekog, nešto ili neki ideal nedovoljno “dobri”?

Svi ljudi ponekada primete da nisu jednako dobri u pojedinim aktivnostima kao njihovi prijatelji, saradnici ili konkurenti. Ne mora se nužno desiti da se u takvoj situaciji postidimo. Stidećemo se jedino ako verujemo da neki naš neuspeh, neka osobina, nešto što smo kazali ili pokazali, nije dovoljno vredno (“a moralo bi biti!”) i da nas karakteriše kao falične. Stidećemo se ukoliko očekujemo da budemo perfektni, a budući da je to nemoguće, osećanje srama će se javiti svaki put kada se naše mane otkriu (bilo da se otkriju pred drugima ili da ih mi sami primetimo).

Primećujemo, perfekcionizam je povezan sa stidom. Nadalje, u tesnoj vezi sa stidom je i nezdrav narcizam.

Iako mnogi veruju da narcizam predstavlja zaljubljenost u sebe, u psihologiji je poznato da nezdrav narcizam, zapravo, ukazuje na premalo, a ne previše lubavi prema sebi. Osoba nezdravih narcističkih sklonosti, težiće da se pokaže u što boljem svetlu (uvek i svuda) i, shodno tome, težiće perfekcionizmu u svim oblastima u kojima veruje da se može pokazati kao kompetentna. Stid i narcizam su povezani na sledeći način: osoba nezdravog narcizma neće težiti savršenstvu iz ličnog zadovoljstva, već da bi zadobila divljenje drugih. Ukoliko u tome ne uspe, osećaće se manje vredno, postiđeno. S druge strane, ukoliko u tome uspe, izbeći će osećanje stida, ali neće doživeti osećanje radosti. Istina, doživeće kratkotrajnu euforiju jer će ostvariti još jedan uspeh i nizu zacrtanih ciljeva, ali u tom uspehu ona neće biti sposobna da uživa. Zašto? Jednostavno, osoba nezdravog narcizma ne radi za sebe, već za druge. Tačnije, ne radi ni za druge, već za njihovo divljenje. Još tačnije, ona zaista ne radi ni za divljenje, već za izbegavanje stida i izbegavanje potvrde hroničnog osećaja manje vrednosti.

Stid i narcizam idu “ruku pod ruku”. Kada osoba nezdravog narcizma ne uspe da se pokaže u dovoljno dobrom svetlu, obuzeće je osećanje jakog i nezdravog stida.

Stid i narcizam (odnosno nezdrav stid i nezdrav narcizam) su dva kraja kontinuuma kod osoba nerazvijenog samopoštovanja i nedovoljne vere u sebe.

Stid i narcizam se očituju i u mišljenju i ponašanju osoba koje su se nezdravo postidele usled slomljene ili narušene ideje o vlastitoj svemoći, kojima je narušen nezdrav narcizam.

Misli osoba koje doživljavaju nezdrav stid i narcizam možemo opisati na sedeći način: takva osoba, po pravilu, precenjuje sramnost onoga što je o njoj otkriveno, a što je po svaku cenu želela da sakrije. Nadalje, u skladu s nezdravim narcizmom, takva osoba gotovo uvek precenjuje zainteresovanost drugih za nju samu, kao i za njene tajne, one delove kojih se stidi i koje krije na sve moguće načine. Kada to drugi uvide, takva osoba veruje da je ismevaju i da se veoma učestalo bave njenim manama. U skladu s ovim, takva osoba bi verovala da su i drugi užasnuti ili zgroženi nad tim sramnim delom koji su o njoj otkrili. Psihodinamski rečeno, osoba projektuje sopstvene strahove i stid u druge ljude, verujući da se i oni (kao i ona sama) zgražavaju nad njom i njenim stidnim momentima. Zaključno, veruje da će to neodobravanje koje od drugih očekuje biti trajno i da će je zauvek prezirati, ismevati… a ako ne zauvek, onda barem da će je jako dugo gledati kao manje vrednu, nedostojnu poštovanja.

Stid i narcizam se, rečeno je, očituju i u ponašanju osobe koja često doživljava nezdrav stid i narcizam. Ponašanje takve osobe možemo opisati na sledeći način: ako oseća jak stid i nezdrav narcizam, težiće da se skloni od pogleda drugih ljudi, da se izoluje. Ako, s druge strane, oseća da joj je lična vrednost preterano uzdrmana, doživljavajući preteran stid i jak i nezdrav narcizam, težiće i da napadne druge (što verbalno, što fizički, a najčešće kroz “milo za drago” postupak, u stilu “hajde da ti nađem Ahilovu petu, pa da vidiš kako je teško kada te neko osramoti”), težiće da se brani na samoporažavajuć ili autodestruktivn način i, uglavnom, neće prihvatati izvinjenje. Kod osoba kod kojih su nezdrav stid i narcizam izraženi ogleda se jaka osvetnička želja. Takve osobe i kada (naizgled) oproste, zapravo čekaju trenutak da kroz poniženje drugog uspostave narušenu narcističku ravnotežu.

Sve je više dece koja osećaju nezdrav stid i narcizam, odnosno stid koji nastaje kao povreda lične vrednosti. Naravno, kod odraslih su ovi fenomeni izraženiji i tvrdokorniji. Iz tih razloga, brojne life coaching procedure su razvijene za prevazilaženje stidljivosti, doživljaja manje vrednosti i jačanja identiteta. Osoba kojoj drugi mogu lako poljuljati samopoštovanje jeste povredljiva, nesigurna i narcistički osujećena. Jačanjem samopouzdanja mi, zapravo, sistem vrednosti vraćamo unutra, u našu psihu. Kada dovoljno ojačamo, integrišemo lične vrednosti i identitet, nezdrav stid i jake narcističke povrede će se svesti na minimum. Life coaching procedure u radu s ovim problemima se, dakle, kreću ka jačanju naših zdravih delova, jačanju izdržljivosti i vere u sebe i ličnu procenu. Kada se zaokružimo i “ustabilimo” tuđe procene postaju manje bitne, a nezdrave emocije se sve ređe javljaju.

Piše: Aleksandar Pejčić