Strah od bliskosti
Strah od bliskosti ima mnoga lica i naličja. Opisuje se iz brojnih perspektiva, uvek s negativnom konotacijom i najčešće sa smernicama kako da ga prevaziđemo i uspustimo se u odnose s drugima.
Strah od bliskosti se ne odnosi samo na partnersku bliskost. Mnogi ljudi uspevaju da budu zadovoljni i bez partnera. Odnosi se na strah od bliskosti uopšte, na izbegavanje intimnih veza ili površno povezivanje, na nesposobnost za ostvarenje dubinskog kontakta s drugima.
Sposobnost da ostvarimo bliske veze je preduslov da budemo srećni. Verujem da je iz tog razloga tema bliskosti zanimljiva i laicima i stručnjacima i svima koji se bave pomažućim profesijama. Poslednjih decenija je objavljeno više stotina knjiga koje objašnjavaju razloge iz kojih je bliskost važna, kao i razloge iz kojih nastaje strah od bliskosti. Ispostavlja se da većina klijenata koji potraže psihoterapijsku, savetničku ili lajf koučing pomoć, pokaže strah od bliskosti u nekom od njegovih lica. Niti svi klijenti to kod sebe jasno prepoznaju, niti kažu da je to njihov osnovni problem. Međutim, tokom razgovora isplivaju teme koje ih muče, a u kojima se ogleda strah od bliskosti, nesposobnost da se prepuste bliskim vezama.
Naravno, ima i ljudi kojima je potpuno jasno da je strah od bliskosti njihov osnovni problem. Ukoliko se takvi strahovi manifestuju u obliku izbegavajućih poremećaja ličnosti, takvi ljudi pomoć potraže od psihoterapeuta. Međutim, oni strahovi koje ljudi opisuju kao stidljivost u odnosima, nemogućnost da se ostvari dugotrajnija veza, strah od otvaranja pred drugima, pokazivanja svog pravog lica, strah od odbačenosti… mogu biti strahovi koji su površinskiji, vezani za neke blokade u ličnosti i predstavljaju životne probleme, a ne psihološke poremećaje. U takvim slučajevima, strah od bliskosti se može prevazići uz pomoć i podršku lajf kouča.
Najpoznatija perspektiva koja se bavi bliskošću i problemima s njom, vezana je za pojam afektivne vezanosti i psihologa Bolbija. Mnogi su nakon Bolbija razvijali teoriju afektivne vezanosti, sprovodili brojna istraživanja na velikim uzorcima ljudi, s ciljem da joj daju naučno potkrepljenje. Strah od bliskosti je tema koja se, iz ove perspektive, i dalje proučava i, do današnjih dana su objavljene mnogobrojne studije, knjige i članci koji nam pomažu da razumemo kako nastaje, kako se razvija i na koje se načine može prevazići strah od bliskosti.
Opšte rečeno, strah od bliskosti povezan je s tipovima nesigurne afektivne vezanosti. Afektivna vezanost se odnosi na
najprimarnije načine uspostavljanja bliskosti s majkom. Vezivanje počinje od samog rođenja bebe i nastavlja se tokom života. Od načina na koji majka reaguje na želje, potrebe i ponašanja svog deteta, zavisiće razvoj njegovih kapaciteta za sticanje poverenja. Ukoliko je majka sigurna i topla, nije anksiozna i bodri dete svojim prisustvom i ljubavlju, kažemo da dete ostvaruje obrazac sigurne afektivne vezanosti. Takva deca postaju osobe koje veruju ljudima, nemaju strah od bliskosti i sposobne su da grade stabilne odnose s drugima. Ukoliko majka ne neguje dete na topao način, ne prihvata ga, anksiozna je, neraspoložena i nedosledna u vaspitnim postupcima, dete razvija neke od sledećih obrazaca nesigurne afektivne vezanosti.
Tipove nesigurne afektivne vezanosti možemo podeliti u tri grupe:
a) Izbegavajući obrazac – Osobe ovog tipa imaju negativnu sliku o drugima, a (odbrambeno) pozitivnu o sebi. Njihove majke brinule su o zadovoljenju njihovih fizioloških, ali ne i psiholoških potreba. Deca, shodno tome, izrastaju u nepoverljive osobe koje veruju da se samo na sebe mogu osloniti. Ne veruju ljudima, kako ne bi ponovili istu grešku (kako ih bliska osoba ne bi ponovo izdala). Strah od bliskosti pokazuju tako što u pseudobliskim odnosima izgledaju hladno i distancirano. Veze su im površne, često kratkotrajne ili samo seksualne.
b) Preokupirani obrazac – Osobe ovog tipa vezanosti sebe smatraju manje vrednim, a druge superiornim. Njihove majke ponašale su se nedosledno, čas su im pružale podršku, čas nisu bile tu za njih. Iz takvog iskustva, izgradili su oprezan stav. Budući da je majka bila nestalna, a dete nije uspelo da shvati od čega zavisi njeno prisustvo, poverovalo je da je ono majci nedovoljno bitno, a nju je doživelo kao nedostupnu. Taj model se ponavlja u kasnijim pokušajima ostvarenja bliskih veza. Takve osobe žude za intimnim odnosima – daju mnogo, ali mnogo i očekuju. Strah od bliskosti se ispoljava kao strastvena posvećenost koja im pruža iluziju da mogu kontrolisati partnera (koji mora biti stalno dostupan) i ideju da će ga kontrolisanjem zadržati. Ako partner ostane uz njih, veruju da je to potvrda da su vredne ljubavi.
c) Dezorganizovani obrazac – Osoba ovog tipa ima negativnu sliku i o sebi i o drugima. Ovom tipu pripadaju osobe koje su u detinjstvu bile uplašene, a majka nije uspela da im pomogne da se rasplaše. Takva deca izrastaju u ljude koji sebe karakterišu kao manje vredne, a druge kao loše. Iako žele ljubav i bliskost, plaše se ostvarivanja iskrenog i dubokog odnosa. Ne polazi im za rukom da veruju u stabilnu ljubav i na taj način pokazuju strah od bliskosti. Skloni su zaljubljivanju, koje se često završava bolnim raskidima i potvrđuje njihovu (iracionalnu) ideju o ličnoj bezvrednosti. Na taj način njihov strah od bliskosti postaje sve jači.
Opisani obrasci variraju u intenzitetu. One osobe koje u slabijem intenzitetu ispoljavaju strah od bliskosti, mogu ga prevazići u lajf koučing seansama organizovanim oko podizanja samopoštovanja, jačanja poverenja u druge i vere u sebe i reorganizacijom misli koje su iracionalne i dovode do neadekvatnih postupaka. Ukoliko je strah od bliskosti snažan, a vera u sebe i druge veoma slaba, nepostojeća, psihodinamske psihoterapije će pomoći osobama da izgrade poverenje i delove identiteta koji su im potrebni za ostvarivanje bliskosti s drugima.
Piše: Aleksandar Pejčić