Blizina i lični prostor
Osećanje ličnog prostora i takozvana teritorijalnost zapravo je odnos koji imamo prema tuđem prostoru i način na koji drugima dopuštamo da se odnose prema našem. Blizina na kojoj se nalazimo pri razgovoru, kao i gestikuliranje unutar tuđeg prostora stvari su koje mogu da utiču na celokupnu komunikaciju: da je opuste ili da je učine napetom. Iz tog razloga, neophodno je razviti smisao za adaptaciju u zavisnosti od konteksta.
Poželjna razdaljina u komunikaciji je nešto što se usvoji u društvu u kojem rastemo i u kojem se krećemo. Ta pravila su nepisana i ne uče se, ali su vrlo bitna i poznata svim pripadnicima određene kulture. Kako se svet sve više okreće multikulturalnosti, neophodno je unapred se obavestiti o mogućim razlikama koje postoje u shvatanju ličnog prostora, kako s ljudima s kojima se privatno družimo, još i više, s poslovnim partnerima.
Ugrožavanje ličnog prostora može da izazove nerazumevanje koje prerasta u neprijatnost, a onda i u otvoren defanzivan stav. Jednostavno, kada nešto ne razumemo, pomalo odstupimo dok ne sakupimo dovoljno informacija neophodnih da odreagujemo na pravi način.
U zapadnjačkom društvu postoje četiri kategorije koje su definisane nivoom bliskosti koji postoji između sagovornika:
- Intimno rastojanje (do 45cm) – ova razdaljina rezervisana je za izuzetno bliske ljude, članove porodice, partnere, ukratko – one kojima verujemo. Prilazak ovoliko blizu osobi s kojom nismo bliski može da bude veoma uznemirujuć.
- Lično rastojanje (45cm do 1.2m) – na ovoj razdaljini najčešće razgovaramo s ljudima i u mogućnosti smo da pratimo njihov govor tela i kretanje očiju. Takođe, na ovoj distanci se rukujemo s ljudima, što je jedini fizički kontakt u ovoj kategoriji.
- Društveno rastojanje (1.2m do 3.6m) – najčešće zastupljeno u poslovnim prilikama, ovakvo rastojanje najčešće je deo razmene informacija, opštih tema. Govori se glasnije i kontakt očima je neophodan, u protivnom razumevanje i zainteresovanost za komunikaciju opada.
- Javno rastojanje (vise od 3.6m) – javni govornici i, uopšte, predavači obraćaju nam se s ove razdaljine. S razlogom je široko rasprostranjen strah od javnih nastupa zato što oni podrazumevaju sledeće: pojačano gestikuliranje rukama, veoma izražen govor tela i glasan govor. Facijalne ekspresije najčešće nisu primetne na ovolikoj distanci, pa je pojačana gestikulacija nezaobilazna.
A na koji način je određen lični prostor i zašto se on bas tako naziva?
Najjednostavnije rečeno, to je tačka na kojoj počinjemo da se osećamo ugroženo. Razdaljina preko 45cm nam daje mogućnost da koliko-toliko kontrolišemo situaciju, odnosno sagovornika. Mehanizmi kojima se rukovodimo danas stari su koliko i sam čovek i nekada su nam pomagali da preživimo dan za danom. Danas, umesto da napadnemo ili pobegnemo, (bori se ili beži sistem, kako ga nazivaju), samo osetimo veću ili manju nelagodu i refleksno se pripremimo za moguća iznenađenja.
Obim našeg ličnog prostora, pored kulturnih određenja, menja se i u zavisnosti od trenutne anksioznosti koju osećamo: što smo uznemireniji, više prostora nam je potrebno da bismo se osećali smireno.
Razumevanje koncepta ličnog prostora kao i prostornih relacija omogućava nam da drugima pristupimo na odgovarajući, što znači neugrožavajući način. Takođe, olakšava nam da drugima predstavimo kako vidimo odnos s njima i, u skladu s tim, u kom smeru naš odnos može da se kreće.
Savet: pri dogovorenom susretu bilo na otvorenom, bilo u zatvorenom prostoru, krenite u susret osobi s kojom se nalazite, čim je ugledate. Pokazaćete srdačnost i želju da komunikacija što pre otpočne.