Tolerancija na frustraciju oko učenja

Tolerancija na frustraciju oko učenja je sposobnost koju moramo razviti ukoliko želimo da učimo skladno i „na miru“.

Autor: Aleksandar Pejčić

Frustracija oko učenja je česta pojava i kod dece i kod odraslih. Ipak, istina je da roditelji često zaboravljaju sopstvene frustracije iz prošlosti i neretko, iz najboljih namera, preterano forsiraju dete da uči.

Kao voditelj škole francuskog i engleskog jezika, često se srećem s decom koja se osećaju prilično frustrirano pri samom pomenu domaćih zadataka, vežbanja, učenja. Međutim, škola koju vodim je bazirana na radioničarskom pristupu i učenju kroz igru, te se deca ubrzo rasterete jer ih metod aktivnog učenja „optimalno frustrira“. Niti je prezahtevan, niti im dozvoljava da se ulenje, već se fokusira na razvoj dečje radoznalosti i inicijativnosti u procesu učenja. Tolerancija na frustraciju oko učenja se razvija kroz psihološke radionice i metod aktivnog učenja.

Ipak, činjenica da se u našoj školi deca oslobađaju pritiska, sama po sebi nije dovoljna. Iz tog razloga smo kreirali psihološke programe prilagođene deci koji se odnose na učenje raznoraznih psiholoških veština potrebnih za uspeh i zadovoljstvo. Kao lajf kouč, specijalizovan sam za prevazilaženje frustracija različitih vrsta, a budući da su mi jezici osnovna profesija, prilagodio sam znanja pozitivne psihologije dečjem uzrastu u procesu savladavanja stranih jezika.

Šta znači tolerancija na frustraciju (oko učenja)?

Da bismo bili sposobni da prevaziđemo frustraciju oko učenja, moramo prvenstveno razumeti pojam frustracije. Frustracija je stanje, dok je tolerancija na frustraciju jedna od osnovnih sposobnosti za skladno funkcionisanje ličnosti. Ukoliko nismo razvili sposobnost tolerancije na frustraciju, osećaćemo se veoma nesigurno i nezadovoljno kada se susretnemo s preprekama.

Složićemo se, domaći zadaci umeju da budu preobimni i deci da predstavljaju prilične prepreke. Na „prenatrpanost“ obavezama, deca će reagovati netolerancijom na frustraciju, a ta netolerancija se nadalje može ispoljavati na raznorazne načine.

Pojedina deca će obezvređivati važnost učenja. Ako nije važno, nema ni frustracije, pa se ni ne mora razvijati tolerancija na frustraciju oko učenja.  Ovaj manevar, na kratke staze, može delovati isplativo. Međutim, dugoročno posmatrano, obezvređivanje važnih stvari može dovesti do psiholoških problema (površnosti, nezainteresovanosti, depresivnosti). Neka deca će se radije buniti i svoju frustraciju ispoljavati kroz bes. Taj bes može biti okrenut ka roditeljima ili školi. Ovakav vid nezdravog nošenja s frustracijama može, u budućnosti, dovesti do velikih problema u poštovanju i prihvatanju autoriteta, prkosa i antisocijalnih ponašanja. Nadalje, postoje i deca koju, većina roditelja bez psiholoških predznanja, vidi kao „dobru decu“. To su deca koja na kraj s frustracijama izlaze tako što postaju perfekcionisti, ulažu prekomerne napore kako bi udovoljili roditeljima, a nezadovoljstvo (koje je usled nesposobnosti da se toleriše frustracija neminovno) okreću ka sebi. Nezdrav perfekcionizam predstavlja vid samomučenja, jer kritički glas roditelja dete usađuje u sopstvenu savest, te nadalje samo sebe forsira da uči više nego što može, iscrpljuje se i, što je najtužnije, po pravilu nije zadovoljno svojim uspesima. Ono nije zadovoljno ne zato što ne postiže dobre rezultate (dete perfekcionističkih crta gotovo po pravilu postiže izuzetne rezultate), već je nezadovoljno jer je istrošeno, jer je ulog prevelik, a dobit nedovoljna. Takva deca i ne postaju perfekcionisti zbog sopstvenih visokih očekivanje, već iz ideje da će ih roditelji više voleti ako budu uspešna… ili, možda čak, voleti jedino ako budu uspešna.

Ova nabrajanja ne iscrpljuju raznorazne vidove nošenja s frustracijama oko učenja kod dece, ali predstavljaju najčešće ishode nezdravog stava prema obavezama.

U školi francuskog i engleskog jezika organizujemo posebne radionice za decu s ciljem da ih naučimo da rade sebi u korist i da nauče da tolerišu raznorazne životne frustracije. Kada to nauče na mlađem uzrastu, imaju recept za uspeh u nošenju s frustracijama tokom celog života.

Tolerancija na frustraciju oko učenja – vežba prilagođena osnovnoškolcima:

Prvenstveno ih učimo da prepoznaju svoje misli kojima stvaraju frustraciju. Te misli se svode na nekoliko osnovnih rečenica:

1. ja to ne mogu da podnesem
2. ja to ne mogu i neću da uradim
3. ja to neću da trpim
4. mrzim samu/samog sebe i ništa ne vredim
5. ništa više ne radim kako treba, osećam se kao da se nalazim u začaranom krugu

Ove operacionalizacije mišljenja su veoma korisne, jer kada ih deca postanu svesna, kada ih naglas izgovore, tada mogu početi i da ih menjaju.

Kako učimo decu da zamene misli koje pospešuju netoleranciju na frustraciju zdravijim mislima?

Tolerancija na frustraciju oko učenja se vežba putem usvajanja racionalnog mišljenja:

Organizujemo igru “okrugli sto”.  Svaki učenik dobija zadatak da radi u paru s detetom do sebe. Zadatak je da jedno dete iznosi prethodno opisane misli, dok drugo dete uči da mu bude „psiholog“, zapravo, trudi se da pronađe racionalna i logična objašnjenja zašto prethodno pobrojane misli nisu održive. Ova vežba traje petnaestak minuta, kako bi polaznici škole potom zamenili uloge. Voditelj škole ima funkciju „supervizora“ i učenicima pomaže da pronađu što više racionalnih razloga za osporavanje ideje da je učenje nepodnošljivo teško, užasno i nemoguća misija. Kada deca uvide da njihove ideje nisu realne, spremna su da uče koje su to realistične, logične i korisne alternative za zdravo nošenje s frustracijama oko učenja.

Tolerancija na frustraciju oko učenja se trenira

Trening tolerancije na frustraciju se izvodi iz jednostavnih zapažanja. Imamo veću toleranciju na frustraciju kada mislimo o nama samima kao o efektivnim i efikasnim u suočavanju i rešavanju problema koji nas frustriraju. U suštini, trening tolerancije na frustraciju se sastoji iz:

1. učenja kako da jasno definišemo frustraciju
2. postavljanja jasnog plana za savladavanje ili nošenje s frustracijom
3. praćenje tog plana

Učenici naše škole vežbaju toleranciju :

1. uviđanjem da ne mogu imati apsolutno sve što požele onda kada požele i da njihove želje ne moraju da se ostvare (iako bi to bilo jako lepo). Zapravo uče razliku između želja i potreba i razvijaju sposobnost da odlože zadovoljstvo

2. učenjem da mogu da podnesu da njihove želje ne budu zadovoljene, a da se pritom ne osećaju „smoreno“ ili besno

3. pravljenjem razboritog plana za ostvarenje želja. Ovim delom treninga ujedno decu učimo da ulažu trud kako bi ostvarila svoje ciljeve

4. vežbanjem, na kraju, doslednog pridržavanja tog plana. Ono što decu najviše motiviše da se plana pridržavaju je grupni podstrek i zajedništvo, kao i očekivanje nagrade za uloženi trud.

Naposletku, kada sopstvenim trudom dođu do željenog cilja, sam taj cilj je najveća nagrada za njih. Tada im nisu neophodne pohvale roditelja, jer se nisu trudila za druge, niti su im potrebni materijalni stimulansi kao nagrada. Kroz ovu radionicu deca uče da se posvete ostvarivanju ličnih važnih ciljeva na autentičan način, a kada to postignu, osećaju zadovoljstvo povodom sopstvenog uspeha.

Nije retka situacija da i sama kažu da se “trud isplati”.