Veštine komunikacije

Veštine komunikacije se odnose na raznorazne pojmove. Logično je da počnemo s definisanjem komunikacije, kako bismo došli do toga koje su to sve korisne veštine komunikacije.

Komunikacija među ljudima je uvek socijalna pojava. Jezik je osnovna tvorevina koja nas odvaja od životinja. Preko komunikacije ljudi postaju socijalna bića.

Za komunikaciju je potrebno najmanje dvoje. Da bi komunikacija bila dobra, potrebno je da učesnici komunikacije imaju određene kvalitete. Sažeto bismo rekli da je potrebna želja i sposobnost da idemo ka drugom.

Veštine komunikacije podrazumevaju da:

1. Slušamo da bismo adekvatno odgovorili
2. Dajemo povratne informacije
3. Uzimamo odnos u obzir i razumevamo o čemu se u odnosu radi
4. Prilagođavamo se
5. Vodimo računa o kontekstu
6. Imamo u vidu ono što je između rečenog i ono što treba razumeti.

Nenasilna komunikacija i veštine komunikacije

Nenasilna komunikacija podrazumeva da ne ocenjujemo postupke i iskaze drugih, već pre da se posvetimo onome što osećamo i da izložimo naše želje ili potrebe. Nenasilna komunikacija podrazumeva stav da smo i mi (kao i druga strana) odgovorni za svoje postupke. Iz tog razloga smatramo da je usmerena ka razvoju.

Veštine komunikacije u okviru nenasilne komunikacije imaju brojne prednosti:

Ukoliko se s nekim ili nečim ne slažemo, mi to mirno i jasno izložimo. Dakle, izbegavamo svađe.

Izbegavamo i nesporazume i čuvamo i odnos s drugom osobom i naše (a često i tuđe) dostojanstvo.

Ovaj način komunikacije daje prednost slušanju i saosećanju. Mi postajemo sposobni da oslušnemo druge i uvidimo i njihove stavove, želje i potrebe. Obraćanje pažnje na drugu stranu je potrebno za razrešenje nesporazuma.

Upoznajemo i sebe i druge i lakše dolazimo do rešenja.

Komunicirati nenasilno znači uvažavati sebe i druge i ne ispoljavati bes.

Veštine komunikacije i nenasilna komunikacija:

Rozenberg daje uputstvo za nenasilnu komunikaciju. Veštine komunikacije su po njemu srž dobrih međuljudskih odnosa. Njegov postupak se odvija u četiri etape:

1– Odredite problem – Šta se dešava, ko je šta rekao, na koji način, na kom mestu, kako je to rekao i u kom trenutku? – Ne objašnjavajte, ne opravdavajte, ne sudite, ne kritikujte, ne branite se. U ovoj etapi se samo fokusirajte na situaciju i potrudite se da je opišete na najobjektivniji mogući način.

2. Imenujte svoje emocije – Prethodno opisana situacija je izazvala neko tumačenje, a to tumačenje direktno uticalo na stvaranje neke emocije. Šta je to što osećate? Brigu? Nezadovoljstvo? Anksioznost? Ljutnju? Tugu? Nađite emociju koja je verna doživljaju i u skladu s tumačenjem situacije koja se odigrala. Najbitnija stavka u ovom procesu je da zapamtite da drugi nije odgovoran, niti kriv za vašu emociju. Drugi ljudi i situacije ne izazivaju u nama emocije – već način na koji tumačimo to što drugi rade ili se oko nas dešava direktno utiče na stvaranje naših osećanja. Vaša osećanja su vaša, nisu tuđa. Prihvatite ih. Vaša osećanja su posledica nekog vašeg ličnog nedostatka ili nezadovoljene potrebe. Sada je trenutak da ih izrazite. Ne optužujte i birajte reči. Izbegavajte negativne, upitno-odrične, šuplje i jalove fraze. Posebno izbegavajte ironiju i uopštavanja. Zaboravite iskaze poput: nikad, uvek, stalno. Koristite zamenicu Ja da biste potvrdili da vaša osećanja pripadaju vama:

– ja sam osetio/la….

– ja sam doživeo/la…

– ja sam imao/la utisak da ….

3. U trećoj etapi analizirajte svoje potrebe – obratite pažnju da ne idete zaobilaznim putem i da ne okrivljujete druge! Ako koristite zaobilazne fraze da biste umanjili sopstvenu anksioznost, vrlo je moguće da vas drugi neće razumeti. Ako ih, pak, kritikujete, vrlo verovatno će se braniti. Do razumevanja neće doći, a vaše potrebe će ostati neizrečene – ili bačene u vetar! Korektno izražavanje želja ili potreba se završava upravo tamo gde se završava vaša želja ili potreba. Na primer: Želim da me slušaš pažljivije – je pravilan i korektan, nenasilan način izražavanja želje. S druge strane: Želim da me slušaš, što ti nikad ne radiš, i to me užasava – se ne odnosi na analizu vlastite želje – već pre na analizu vašeg doživljaja druge osobe. Ostanite s vašim željama ili potrebama. Ne idite dalje od toga.

4. četvrti korak podrazumeva asertivno traženje – do sada ste formulisali problem, pronašli emociju i analizirali želju. Sada je vreme da asertivno (odlučno i jasno) tražite to što želite. Ne zahtevajte, ne pridikujte da ne biste uništili sve prethodne korake. Vi vladate vašim emocijama i sposobni ste da se jasno izražavate. Poenta i ključ nenasilne komunikacije su u preciznosti formulacije problema, emocija, želja i jasnog traženja onoga što želimo. Potrudite se da u vašim traženjima nema ničeg opšteg. Budite konkretni. Kao što u prodavnici tražite novine, na isti način možete tražiti sagovorniku da bolje sluša, ne kasni, javlja se na telefon, ne dolazi nepozvan i slično.

Ukratko opisani koraci se uvežbavaju u parovima. Mada, možete i sami probati da uvežbate ove jasne smernice sledeći put kada se nađete pred nekim nesporazumom.

Da biste adekvatno koristili veštine komunikacije i tehnike za nenasilnu komunikaciju, obratite pažnju na sledeće smernice:

· Koristite zamenicu „Ja“ (umesto optuživanja ili uopštavanja)

· Predstavite sebe, problem, želje i rešenje – jasno i precizno

· Koristite pozitivne fraze „Ja želim…“ pre nego „Ja ne želim…“

· Branite svoja prava, ali nikako ne ugrožavajte tuđa

· Budite svesni svojih osećanja, ali obraćajte pažnju i na tuđa – Ne dozvolite da vas osećanja preplave i ugroze odnos!

Nenasilna komunikacija je vid veštine komunikacije koja se može učiti. Uputstva za nenasilnu komunikaciju: odredite problem, imenujte svoje emocije, analizirajte svoje potrebe, asertivno tražite i ne zaboravljajte kontekst. Ako sve navedeno uzmete u obzir, usvojili ste veštine nenasilne komunikacije.