Zadivljenost
Zadivljenost je stanje koje je deci uobičajeno, a odraslim ljudima sve manje dostupno. Retki su oni koji se danas dive “običnim stvarima”, koji su sposobni da se zaista unesu u aktivnost kojom se bave, u lepotu sveta i celokupnost doživljaja povodom određene situacije.
Celovitost doživljaja deo je jedne važne sposobnosti za obradu emocija koju u OLI metodu zovemo celovitošću objekta. Da bismo bili u stanju da se iskreno divimo i začudimo nad lepotom života, moramo, zaista, biti stanju da vidimo širu sliku. Ukoliko se fokusiramo samo na pozitivne aspekte situacija, nas samih ili drugih ljudi, verovatno ćemo osetiti euforiju ili početi da idealizujemo. Iako su takva osećanja jaka i prijatna, po pravilu su kratkotrajna i nakon njih slede neprijatna, takođe jaka osećanja koja nas vode, u najmanju ruku, do razočaranja.
Celovita slika stvarnosti nam omogućava da vidimo u njoj i dobro i loše, da vidimo realnost. Prihvatanje realnosti ključ je dobrog mentalnog zdravlja, ali i prvi korak ka mogućnosti da se zaista budemo zadivljeni sobom, nekim, nečim.
Zašto bismo bili zadivljeni nekim negativnim aspektima, sada bi neko mogao da se pita. Nije mi plan bio da kažem da negativni aspekti pojava dovode do zadivljenosti, već da su oni činjenični deo naše stvarnosti. Kao takve ih valja prihvatiti, ukoliko želimo da budemo u kontaktu s realnošću koja nas okružuje. Kontakt s realnošću nam omogućava da budemo deo nje, na prikladan, razuman način. Zadivljenost, potom, nastaje kao posledica uvida u šarenolikost sveta, emocija, postupaka, misli, situacija koje tu realnost čine. Zadivljenost je posledica doživljaja naše unutrašnje i spoljašnje sredine u njenoj celosti. Kada smo zaista zadivljeni, uvek smo zadivljeni kompleksnošću, širinom i spoznajom onoga što je realno, pravo, istinito.
Iracionalna zadivljenost koju zovemo idealizacijom daje nam iskrivljenu sliku sveta kroz fokusiranje na isključivo njegove dobre aspekte. To, možemo reći, i nije zadivljenost, već iluzija o svetu koji postoji u mašti, ali kakvog nema u realnosti.
Prava zadivljenost uvek podržava realnost i zahteva izvestan napor da održimo šarenolikost celine u svom umu i osećanjima, da podnosimo i kontradiktornosti i oprečne emocije, da tolerišemo i ograničenja i uživamo u mogućnostima i potencijalima.
Dete se lako zadivi, na primer, svojom nogom koju je tek otkrilo. Iako uviđa da njom ne može da uradi sve što je planiralo, što ga može učiniti i frustriranim, ono ne počinje da se razočarava svojom nogom, već, naprotiv, počinje da se adaptira na ograničenja i uvežbava aktivnosti koje mu pomažu da ovlada svojim pokretima tako da noge koristi na način koji mu omogućava da doživljava dalja zadovoljstva – kretanjem, puzenjem, stavljanjem noge u usta i slično.
Kada se odraslim ljudima nešto dopadne, a onda naiđu na frustracije, oni često doživljavaju negativne emocije prilikom njihovog savladavanja ili odustaju od aktivnosti koje ih frustriraju. Na taj način propuštaju mogućnost da budu zadivljeni datostima, zadacima koje tek treba da osvoje, učenjima koja su na pomolu i ograničenjima koja valja prihvatiti. Često u odraslom dobu ljudi gube mogućnost da budu zadivljeni jer se vode idejom da svet njima treba da se prilagodi, a ne oni njemu. Iz egocentričnosti i frustriranih želja, mnogi tako zatvaraju put mogućnosti da se svetu, sebi i drugima dive – te da budu srećniji i zadovoljniji.
Aleksandar Pejčić