Zahvalnost, zavist i krivica
Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao. – Fjodor Dostojevski
Zahvalnost i zavist
Poznata knjiga „Zavist i zahvalnost“ delo je Melani Klajn, psihoanalitičarke koja je umnogome doprinela razumevanju ljudske psihe. Prema svojoj psihoanalitičkoj perspektivi, Melani Klajn (1957) fokusirala se na odnos majke i deteta i izjednačila je sposobnost za zahvalnost sa sposobnošću za ljubav. Ona je razumela da topla, utešujuća interakcija sa osetljivom, responzivnom i podržavajućom majkom stvara pozitivne mentalne reprezentacije drugih (ova ideja je kasnije preuzeta od strane Boulbija, koji je učio od Klajnove i koji je kasnije postavio teoriju o značaju ranog afektivnog vezivanja – atačmenta).
Ove pozitivne reprezentacije ublažuju destruktivne emocije kao što su pohlepa ili zavist i čine da dete oseća da je dobilo jedinstven dar od svoje majke koji želi da zadrži. Ovo osećanje olakšava kasnije stvaranje osećaja zahvalnosti prema ljubaznosti i velikodušnosti drugih ljudi. Klajnova (1957) je, takođe, videla zahvalnost kao deo detetovog usvajanja ‘dobrog objekta’ (mentalne reprezentacije druge osobe), koje pruža unutrašnje resurse za nošenje sa frustracijom i teškim trenucima bez gorčine.
Zapravo, njena ideja je da je zahvalnost opozit zavisti, da zavidne osobe ne mogu biti zaista zahvalne i da, kroz dobar odnos kroz koji učimo da postajemo zahvalni, prevazilazimo zavist – kao rušilačku i remetilačku sliu u našim životima.
Zavist je jedna od najneprijatnijih i najprimitivnijih emocija. Melani Klajn kaže da je direktan derivat nagona smrti. REBT pominje da može postojati i zdrava zavist, no na nju zapravo gledamo kao na motivisanost da dostignemo nešto što drugi ima, a mi nemamo, uz iskreno poštovanje tuđeg uspeha.
Nezdrava zavist cepa celovitost objekta, rušilačka je, remetilačka, jako negativno utiče na naše psihofizičko zdravlje i svodi se na dobro poznatu izreku „da komšiji crkne krava“. Zavist, dakle, predstavlja želju da drugom propadne to što ima, pre nego želju da i mi imamo to što je vredno. Puna je gorčine, omalovažavanja drugih i tuđih uspeha. Tiče se i pohlepe i nezajažljivosti. Tiče se, naravno, i ličnog doživljaja nekompetentosti da se merimo s nekim ko je od nas na neki način uspešniji. Upravo zbog toga, zavidna osoba će po svaku cenu želeti da se dokopa nečeg što je za nju vredno, a što druga osoba ima i ujedno će želeti da to, zapravo, toj osobi otme – da onda ona njoj počne da zavidi. Ima ljudi koji su „srećni“ kada im neko zavidi. Naravno, srećni su pod znacima navoda, jer to nije istinska sreća već sadističko zadovoljstvo, proisteklo iz poljuljanog samopoštovanja i generalne emocionalne nestabilnosti – iz nedostatka zahvalnosti.
Zahvalnost i krivica
Krivica je zrelije osećanje od zavisti. Razvojno se javlja kasnije. Ipak, ako nije uspostavljen dovoljno dobar odnos s majkom, ako nije bilo jasnih granica i ako su roditelji, generalno, bili više strogi i autoritativi, nego empatični i podržavajući, dete može postati opterećeno jakom, čak progoniteljskom krivicom. Progoniteljska krivica nas čini zarobljenima, većito dužnima i često nas vraća na stupanj zavisti prema drugimakoji su slobodni i rasterećeni.
Ne možemo biti zahvalni nekome kome smo dužni, ali zato možemo osećati krivicu povodom duga, biti unizni, pokušavati da se iskupimo – sve pod maskom zahvalnosti. Ako nam neko nešto dâ – nešto za šta ocenjujemo da nam istinski ne pripada, da ne možemo ili nećemo da vratimo, a da moramo ili bi trebalo da vratimo – rodiće se osećanje krivice. To osećanje nije zavisno od onog koji daje, nego od našeg doživljaja toga što smo dobili. Kaže narod da ništa nije besplatno. Ako procenimo da smo dobili nešto, a ništa nećemo da damo – najčešće se osećamo kao loši ljudi, pokvareni, sebični, krivi i dužni. Dužnik nikada nije zahvalan. On će pre mrzeti svog dobročinitelja, a pod prinudom će često prema njemu iskarikirano biti dobar. Biće ambivalentan prema njemu.
Dakle, krivica i zahvalnost ne idu zajedno. Krivica dovodi do osećaja dugovanja – zaduženosti, a zahvalnost je uvek posledica slobodnog davanja i primanja, neopterećenog, iskrenog. Zrela osoba je sposobna da primi nešto, a da time ne bude zadužena. Takođe, sposobna je da dâ, a da ne očekuje zauzvrat. Na ovom mestu zapravo govorimo o analnim frustracijama. Analne frustracije nas čine stipsama i osobama koje mogu da se trampe i zadužuju – ali ne i da budu zahvalne.
Posebna vrsta trampe koja stvara krivicu i jad i narušava sposobnost za zahvalnost – predstavlja trampu emocijama. Manipulativni roditelji deci često nabijaju krivicu kroz to što im čine nešto što deca ili nisu tražila ili jesu tražila, ali nisu očekivala da će to morati da „plate“ zahvalnošću. Iznuđena zahvalnost nas čini porobljenima, besnima, izuzetno frustriranima i jako dužnima.
Trampa koja je ocenjena kao najteža je davanje materijalnog, a očekivanje zahvalnosti zauzvrat.
Zahvalnost, dakle, možemo videti kao razvojno dostignuće koje nam omogućava da prevaziđemo progoniteljske i rušilačke, primitivne sile. Takav razvojni zadatak možemo dostići jedino ako imamo na čemu da budemo zahvalni. Deca, naravno, nisu kadra za građenje zahvalnosti na materijalnim dobrima, već na dobrim odnosima. Ljubav majke koja je empatična i neopterećujuća, a ujedno sposbna da napravi granice, da detetu pruži zdrav okvir za razvoj u kojem će mu dati mnogo slobode izbora i poštovanja i njegove autentičnosti, dovodi do toga da joj dete bude zahvalno, te time i do prevazilaženja zavisti i krivice.
Renata Senić
Literatura: Melani Klajn (1957) Zavist i zahvalnost i drugi radovi
Jovanović Nebojša (2013) Sposobnost za ljubav i rad